Научна фантастика – Камп “Стара планина”

Зашто читам научну фантастику? Шта је научна фантастика до бег од свакодневног.

Управо је то био наш (први) камп са заједницом “Први пут с оцем” – научна фантастика – бег од градске буке, бег од телевизора и мобилних, бег од свега што нас оптерећује… Но кренимо редом.

За целу “причу” сам сазнао десетак дана пре кампа. Ужурбано слање мејлова, иницијални разговор, учлањивање, састанци пред камп – ух, све је добро прошло… А онда опрема!? Од опреме смо имали добру вољу и жељу да побегнемо у природу са добрим људима. Помоћ пријатеља око избора шатора била је и више него добродошла (као и видео о опреми за камповање на сајту ППСО); за клинца куписмо чизмице а од пријатеља позајмисмо вреће и стинице за камповање. И до самог поласка, нико (чак ни супруга) ми није веровао да са клинцем идем “два дана под шатор”!

До Височке Ржане смо стигли, по плану, довољно пре мрака (да пробамо да наместимо шатор и сместимо се) али се испоставило да нас је дочекало више од половине друштва који су већ весело пијуцкали кафицу и дружили се око ватрице. (Упознавање са више од троје људи истовремено ми никад није било јача страна тако да и сада половини не знам имена – али биће прилике на наредним акцијама). Шатор смо поставили у рекордном року, с обзиром да нам је први пут. Миша (пуни једанаест на Дан Републике) је помогао колико је знао и умео а онда се запутио у истраживање – “шта ли то раде остала деца”!

Кафа, чај, разговор уз ватру, облачење дугих ногавица (било је доста топло кад смо кренули, али планина је то, па још уз поток), па први дукс, па прслук, па јакна – уз другу туру разговора и кафе, печемо кобасице и виршле на ватрици (на задовољство свих, поготово деце) и лагано се спремамо за лалање – било ми је невероватно да ћемо “у девет у кревет” али у то време смо скоро сви били по шаторима, у врећама. Сајенс фикшн!

Сан “под звездама”, у тишини, у топлој врећи – има ли шта лепше? Прохладна ноћ (али уз додатак дормео ћебета) пролази глатко – умивање у/на потоку и спремни смо за нове победе … само да се још мало сунце дигне, па да можемо да скинемо другу јакну! Опет смо око ватрице, препричавамо ноћне догодовштине (нама је испустио душек па смо јутро дочекали на земљи), пијемо кафицу и лагано вртимо качамак … уз кајмак и сир, иде као кец на десет!

Док се спремају састојци за ручак (паприкаш, МММмммм) пакујемо се као сардине, да би са што мање аутомобила отишли до почетне тачке пешачке туре до Козијег камена. Сат и по горе-доле кроз шуму, ливаде и камење, уз радионицу “планинарске маркације” стижемо на видиковац… Застајемо, а и застаје нам дах. Поглед на Завојско језеро са петсто метара висине – фе_но_ме_нааааал_но!!! Мали одмор, освежење (јабука) па назад… Све у свему, “сат” ми каже да сам премашио дневни просек шетње за 300% !!!

Поподне протиче уз игру (деце), ручак, радионицу (за родитеље) и одмор – ко шта воли. Кувари уче децу како се праве бургери и специјални сос за исте, док са стране пуцкета и друга ватра – дело дечијих руку, будно праћено и вођено учитељем радионице “ложим безбедно”! У целој “фрци” нисмо успели да се окупимо око гитаре (музикант је, изгледа, прерано исукао инструмент), али дружење уз ватру ни овај пут није изостало.

На крају смо дочекали да се пун Месец довољно дигне изнад хоризонта и одржали радионицу на тему “телескоп” – звезде се виде као мало мање ситне светле тачке него што иначе јесу, али смо на Месецу могли лако да уочимо светле и тамне површине као и “кратере” ту и тамо. Деца су се, по обичају, гурала “ко ће први” али су на послетку сви успели да виде макар неки ћошак месеца.

А ако сте мислили да смо прво вече рано отишли у кревет, само ћу вам рећи да је Миша већ у 8 (словима: осам) заспао … а ни ја нисам издржао много дуже. Буђење већ стандардно пре седам, ватрица, кафица, доручак, игра – све исто као првог јутра, само лепше…

Следи паковање – не најтежи (мада је било изазова у враћању шатора у врећицу), али мени најтужнији део камповања… ближи се време растанка од добрих људи, време опраштања од природе и повратка у свакодневну бујицу живота.

Ова два дана су нам толико требала и пријала да то кроз причу не може да се исприча – наше одвајање од свакодневне рутине, обавеза и “електронике”, те дружење у природи и са природом и са свим добрим људима нам је напунило батерије… а биле су на “критично”. Код куће је сада другачија атмосфера. Између нас двојице сада постоји још нешто (осим: “немој” и “учи”). Као што започех причу – права научна фантастика … природна фантастика!!!
Сваког дана се радо сећамо и препричавамо детаље са кампа, помињемо неке људе (и клинце) и једва чекамо да се опет дружимо! (А што би клинац рекао, кад буде мало топлије!)

ПС. у повратку смо обишли и фарму магараца. Сергеј нас је провео наоколо и поред магараца, који су најбројнији, показао и биволе (!), поније, козе и овце. На крају смо присуствовали мужи и пробали магареће млеко “док је још топло”!!!

Дејан Јаковљевић