Још само да завршим ову процедуру, па могу да одморим. Последњих недељу дана спавам по четири сата дневно и осећам се исцрпљено. Живци су ми као струне. Само још ово и на коњу сам.

У том тренутку моје душевне напетости, један крик ми следи крв у жилама:

– ТАТАААААААААААААА!

Унезверен се окренем и скочим, не знајући ни где ни шта, очекујући да видим неког без руке или пола лица, или да је неко испао кроз прозор.

Уместо тога, Милутин ми притрчи задихан, крајње озбиљног лица.

– Тата, мораш да ми одговориш. Да ли је јача пирана или хијена?

Пауза од пар минута да схватим шта се дешава. Пирана? Хијена? Лево око опет само од себе жмирка. Нико није мртав, пао кроз прозор или остао без руке. Диши, диши полако, још диши. Добро је. Рамена могу да се опусте. Желудац може да смекша. Обрве да се спусте. Коса, ово мало што је остало, такође.

– Сине, љубим те у тих твојих шест годиница, јел можеш следећи пут да будеш мало тактичнији, видиш како се тата потресе кад се ради о тако фундаменталним темама.

– А?

– Само кажем да треба мало тише да причаш кад тата ради.

– А добро. Хоћу тата.

Ја настављам да радим, покушавам да похватам конце које сам испустио током овог десантног напада. Не иде ми у главу како сам хтео ово да повежем. Мора да сам имао неку идеју које сад не могу да се сетим, а можда сам био нешто превидео раније.

Милутин упорно стоји поред мене. Одлучим се да видим шта хоће, рачунам тако ће брже да оде.

– Шта си ме оно питао сине?

– Ко је јачи, хијена или пирана?

– Не знам.

– Како не знаш, па ти све знаш! насмеја се искрено десним образом.

– Извини Милутине, заборавио сам био колико имаш година. Наравно да све знам. Ево, јача је хијена.

– А што хијена?

– Зато што она има двадесет кила, а пирана је малецка. А осим тога, питање није на месту, јер хијена живи на земљи а пирана под водом.

– А шта ако се сретну негде?

– Па откуд знам шта!!! Ето, у том случају доћи ће Дракула-Франкенштајн-Хулк-Бата-Живојиновић-Ван-Дам и пошешће обоје!!!

Мита стоји поред мене и гледа ме у очи незадовољан.

– Извини сине, спуштам ја лопту и чешкам нос, јел могу само да завршим ово што радим па ћемо да наставимо о тим озбиљним темама.

– Добро тата, рече весело и настави да стоји поред мене.

Конци. конци, где су ми конци. Сад су били ту. Окрећем се око себе, сви делови су ту, али некако неповезани. Није ми ово малопре овако изледало. Прође једно пет минута у том тражењу. Милутин упорно стоји.

Добро, мислим се, да видимо колико ћеш да издржиш. Е мој Милутине, могу ја овако да радим данима, не сметаш ми ти ништа. Једно сам радио скоро четрдесет сати без одмора. Једном тако нисам спавао четири дана. Додуше био сам мало млађи. Добро, није баш мало.

Гледам ја ону процедуру, гледа она мене. Конци никако да се нађу у мојим рукама, ко да их је Милутинова пирана појела. Или хијена. Прође тако једно десет минута, а мени се у глави уместо базе података и оптимизације боре хијена и пирана. И час победи једна, час друга.

Тотални колапс. Одлучим се да тактички неопозиво капитулирам. Скупим оне папире, затворим лаптоп, седнем према Милутину.

– Добро сине, где смо оно стали.

– Па код пиране и хијене, ко је јачи?

– Да видимо овако. Пошто пирана живи у реци, а хијена на сувом, онда морамо да нађемо место где ће се оне срести да би одмерили снаге.

– Па кад хијена дође да пије воду.

– Други и мало већи проблем, хијене живе у Африци, а пиране у Јужној Америци. Између њих има десет хиљада километара.

– Могу да се сретну у зоолошком врту.

– Добро, и кад се сретну имамо две могућности, или ће хијена да упадне у акваријум са пираном па ће пирана да је поједе, или ће пирана да испадне из акваријума испред хијене па ће њу хијена да поједе. И како ћемо да утврдимо ко је јачи?

– Јача је хијена.

– Откуд сад то?

– Она смрди бљак, нема шансе да ће пирана да је поједе. А пирана је добра за јело. А и сам си малопре реко да је хијена јача.

– Хмпрф… добро, рекао сам.

Још не видим ликовање карактеристично за победника. Очекујем нови напад. Нема опуштања.

– Имам још једно питање: ако се потуку, ко је ту добар, а ко лош?

– Што мора неко да буде лош?

– Ако нико није лош, онда се не би тукли, јел да?

Не знам одакле деци потреба да деле људе, животиње и појаве на добре и лоше? Можда им је тако лакше да схвате откуд сукоби… а можда им је то и урођено… један научник генетичар рече да је смисао стварања космоса борба добра и зла, и изгледа да Милутин интуитивно исто то осећа.

– Тата, а зашто су пиране тако некако бесне?

– Ма тако им је од малих ногу, говорим одсутно док ми мисли скрећу на процедуру.

– Па оне немају ноге тата, са полусмешком примети Милутин.

– Ма не мислим на праве ноге, него…. тако се каже. Вероватно их друге рибе много зафркавају кад су мале, или су стално гладне, или их стално неко напада… па онда тако цело детињство проведу љуте и бесне, и кад одрасту мисле да су такве рођене, а не да су такве постале… исто некако као код људи, жртва постаје грабљивац и прави нове жртве. Чекај само да видим ово.

Гледа ме Милутин и размишља. Стрпљиво и проницљиво. Можда мисли о Јанку из предшколског што дође са модрицама од куће па глуми силеџију, а сви виде да му не пристаје. И Милутин види. Можда ће једном Јанко добро изучити ту улогу, само треба времена и вежбе. А можда ће му живот понудити и друге улоге… А можда сам претерао са овом лекцијом из психологије.

Упоран је Милутин, један од упорнијих људи које знам. Тако је ваљда кад има старијег брата који лако побере већину славе за себе, па овај нема друге него да се за преостале мрвице бори трудом и упорношћу.

– Сине, кажем, тата је јако, јако уморан, а сунце само што није зашло, ајде да га послушаш нешто. – видим ја да победе нема без контранапада.

– Шта тата? – очекује да га замолим да оде да могу да радим.

– Ајде иди донеси оно што је остало од сладоледа, да се попнемо на кућицу на дрвету и да гледамо залазак сунца.

– ЈЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ… отрча Милутин са сјајем у очима који само имају победници после тешких битки.

Заборави човек шта је битно. Још лакше кад то има поред себе.

Поготово кад тога има у изобиљу.