Мирко Митровић,”ПРВИ ПУТ С ОЦЕМ”: Десет година заједнице која зближава тате и децу

Мирка Митровића познајемо пре свега као оснивача родитељске заједнице Први пут с оцем, која је до сада организовала око 70 кампова, такмичења, хуманитарних акција, сплаварења…

Тaкође он је муж, отац четворо деце и инжењер електротехнике. Из жеље да постане бољи родитељ и боље разуме процесе комуникације, у слободно време студира психологију и на том пољу има сертификат Коуча у Трансакционој Анализи. Воли да трчи маратонске и ултрамаратонске дистанце и члан је екипе Ултра тркач Србија.

На професионалном плану Мирко се бави развојем електронике. Тренутно прави радаре за бесконтактну детекцију виталних функција код деце и људи.

Једно од његових интересовања је активно родитељство и улога оца у стварању здраве фамилије. Један је од оснивача заједнице Отаџбина памти која је на Петровдан 2018. године извела 100 деце са родитељима на Кајмакчалан у оквиру акције 100 деце за 100 година.

Будући да је ове године отпочела десета сезона акција у организацији Први пут с оцем, био је то одличан повод да са Мирком разговарамо о његовом сада већ деценијском раду на јачању веза између очева и деце.

Како је настао сајт Први пут с оцем, колико већ постоји и ко чини ову заједницу?

Постоји доста добрих иницијатива које трају онолико дуго колико њихов покретач има мотивације да их гура. Моја мотивација за ово конкретно су моја деца и она ће једног дана одрасти. Када сам схватио да нећу заувек да гурам ову причу, а то је било пре две или три године, покренуо сам сајт и странице на друштвеним мрежама са идејом да раширимо причу и тако покушамо да направимо систем и да се прича на неки начин учини самоодрживом.

Нашој заједници припадају људи који схватају да деци треба више њиховог времена и то време треба да буде квалитетно. Акцијама које организујемо гледамо да покријемо обе ове компоненте и тако креирамо простор где људи могу да буду са својом децом на квалитетан начин.

Кад кажем квалитетно време не мислим ни на какве модерне хиперсензитивне адреналинске приступе типа парглајдинг саглечера, већ је квалитетно време кад се фокусирамо на дечију потребу у тренутку било да са дететом мењамо гуму на ауту или поправљамо бојлер.

Много је битније мислити о дечијим потребама него о правима, јер прича о дечијим правима, онако како се данас промовише, без ослонца на потребе, је млаћење празне сламе.

Дечија потреба о којој говорим је узор не само на бихеворалном, већ на емотивном и когнитивном плану. Да преведем на српски: деца имају потребу да упознају свет родитеља у потпуности и да виде не само како се родитељ понаша у различитим ситуацијама, то је јако битно али није довољно, већ да виде и како се родитељ осећа и како размишља у тим ситуацијама. Када то имају, деца имају солидну базу коју могу да надограђују када крену у свет одраслих. Када немају те инструкције, нарочито деца којој фали родитељ истог пола, а у овом случају то су дечаци јер су очеви ти које су чешће одсутни, она су уплашена и тај страх компензују агресијом, пасивношћу и/или зависничким менталитетом. Ево и прве директне поруке очевима: ако не желите да вам синови буду деликвенти, шоње, папучари или зависници, проводите са њима неколико сати дневно радећи оно што иначе радите или сматрате да бисте требали да радите. Наравно да се подразумева одсуство мобилног телефона и лаптопа да би се посао узора одрадио како треба.

Овог фебруара смо акцијом на Јастрепцу започели десету сезону.

Која је идеја/мисија која стоји иза покрета Први пут с оцем?

Основна је идеја континуитета вредносног система која се изражава стиховима “јер кад не буде нас више то ће бити само смена” које нам је за слоган уступио наш пријатељ и учесник на камповима Шкабо из Београдског синдиката.

То и јесте наша визија, да када станемо наша деца могу и желе да наставе оно што смо радили. Тек кад имамо континуитет можемо говорити о идејама раста и развоја.

Наше данашње стање у друштву можемо описати као константни ресет где стално крећемо од нуле – па чак се и хвалимо тиме како смо почели од нуле, а политичари и тајкуни у томе предњаче. Међутим, ако као заједница стално крећемо од нуле, онда ћемо стално бити ту негде – близу нуле. Да би се то променило у широј и ужој заједници, мора прво да се промени у породици. Конкретно, то значи да они који наслеђују, треба са захвалношћу и објективношћу да испоштују оно што су добили од претходника, да са одговорношћу развијају оно што им је поверено и са поверењем предају својим наследницима. Овде најмање мислим на материјално наследство.

Данас очеви проводе катастрофално мало времена са децом. Како онда да им буду узори, примери, како да едукују децу у оним областима у којима су добри, како да им пренесу оно у шта верују – у шта год веровали?

Мајке много боље раде свој посао и много више проводе времена са децом. Проблем је што то најчешће није довољно.

Мајка без подршке свога мужа или самохрана мајка уз надљудске напоре може да подигне дивну децу као што и човек без једне ноге може да истрчи маратон. Ипак, далеко је боље да човек трчи са обе ноге и да деца одрастају уз оба родитеља.

Шта је оно што сте до сад спровели у дело и од идеја и пројеката?

Све што радимо у оквиру овог пројекта тиче се јачања везе између оца и деце. Већина акција су кампови у природи, јер се у природи брже и лепше расте, и упућени смо једни на друге. Природа нам нуди тако потребан излазак из зоне комфора, јер само ван комфора можемо да користимо и развијамо све своје капацитете.

Очеви се са децом у природи зближе, крену да раде заједно и крену да стичу увиде колико се при томе добро осећају – па наставе да раде на томе и између кампова. Друго, међу очевима се ствара мрежа где један од другога могу научити на које све све начине изазови родитељства могу решавати. Треће, деца на камповима имају не један него више десетина очинских узора.

Међутим, има и очева који из неких дубљих разлога не могу да остваре емотивну везу са својом децом. У тим случајевима кампови нису довољни и ту имамо екипу психотерапеута који раде саветовање у групном и индивидуалном сетингу.

Што се неких бројева тиче, мислим да смо за ових 10 година направили око 70 кампова и кроз њих је прошло отприлике толико породица. Било је и пар урбаних типа хакатон и школа роботике, неке хуманитарне акције где су деца сама скупљала играчке за децу из поплављених подручја, акција прављења музичке компилације, али је ових природних акција ипак убедљиво више.

Какав је одзив родитеља и какве су реакције и утисци учесника?

Најбоље да дођете на камп и сами их питате У ствари ту имам једну добру причу. Било је неко невреме гадно, а ми смо тај дан поправљали мост преко реке поред које кампујемо. Ујутру после олује наш пријатељ Сале прича шта се десило. Он је био у шатору сам са сином који је тад имао 4 или 5 година и то им је био први камп. Уплашио се ноћу да ће ветар да их одува, час гледа да ли је мали покривен, да ли прокишњава, час излази да дотегне канапе којима је шатор везан, па онда се мокар врати у шатор и дрхти… па опет изађе да затеже… у једном тренутку највеће агоније његов син каже: Тата, знаш шта би било најбоље сад? Шта сине? Овде је баш добро, најбоље да ова река толико набуја и да однесе онај мост, па да не морамо да се враћамо кући!

Како изгледају ваши кампови и чему се трудите да научите децу (а и родитеље)

Добро је питање, наш примарни циљ и није да учимо децу, већ да родитељи, превасходно очеви, стичу увид о неопходности њиховог присуства у породици и међу децом и да истражују могуће начине обогаћивања тих искустава.

Има она кинеска пословица која каже: ако хоћеш да неко буде сит један дан дај му рибу, а ако хоћеш да буде сит цео живот научи га да пеца. Ми овде не дајемо рибу деци већ њихове очеве учимо да пецају. Тачније, сви заједно учимо да пецамо и ми који смо ту дуже и они који дођу први пут, и онда то преносимо на децу.

Ово дакле нису кампови где родитељи оставе децу да се други баве њима, већ је неопходно да уз децу буде присутан отац или други одрасли мушкарац са истом функцијом (деда, ујак…). Присуство маме је пожељно, али присуство оца је обавезно. Оно што је најбитније то је да ти очеви и старији мушкарци имају активну улогу.

Треба скупити дрва, треба упалити ватру, треба донети воду и спремити клопу, сакупити траве за чај, треба научити децу како се оријентишу у природи, треба припремити планинарску туру, треба се договорити са мештанима око неких заједничких послова, треба подићи шатор… све то се неће урадити само од себе, већ треба неко да уради, а то су овде на првом месту очеви. Кад очеви почу да раде и деца сама приђу да им помажу, ту је пола посла готово. Јер одрастање нису акне и полуције већ идентификација са родитељем и прихватање одговорности.

Ваше последње акцијe били су кампови „Тате и ћерке“, „Инвазија на Велико ратно острво“ и „Јастребац успон на Белу стену“ – како је то изгледало, колико је било учесника и како су се снашли?

Тате и ћерке смо први пут направили прошле године и било је сјајно. Тешко ми је да изразим, али било је као са породицом на летовању, све иде глатко полако, са договорима, без журбе и притисака, нико не урла, јуриша, баца бомбе и заузима шаторе – што није случај кад су дечаци ту . Шалим се, добро је и кад су дечаци ту, али другачије добро. И ове године ћемо, поред осталих, направити бар по један камп „Тате и ћерке“ и „Тате и синови“.

Велико ратно острво смо направили трећи пут. Имали смо око 70 људи, 2 кануа, кували војнички пасуљ, имали курс Бразилског џиу џицу-а, веслања и акцију чишћења јужног дела острва, а увече уз ватру вече Миладина Шобића са 3 гитаре. Трудимо се да деци покажемо још начина како се може. Следећи камп на ВРО ће бити у Мају ове године са сличним садржајем.

Јастребац смо направили у Фебруару ове године. Било је захтевно ако сте хтели да се пењете на Белу стену, јер је под снегом то изазов и за искусне планинаре. Наш најмлађи члан који се попео има 6 година. Шта мислите, да ли ће он у животу икад имати проблема са самопоуздањем, прокрестинацијом и страхом од изазова?

Шта планирате следеће и имате ли још идеја које желите да спроведете? Како заинтересовани родитељи и деца могу да се укључе?

За ову годину имамо сличан план као и за прошлу, идемо на Маљен, Стару планину, Велико ратно острво, Бељаницу и Брезовицу. Заинтерсовани могу да прате дешавања на фб страници како би се укључили, а ако им је далеко могу и да се сами организују. Битно је проводити време са децом јер то искуство деци не може ништа да надомести.

Шта би поручио читаоцима – шта је оно што сматраш најважнијим у односу родитеља и детета, чему треба да их научимо?

Родитељ је, за разлику од других, институција коју је немогуће искључити. Чак и кад није присутан он на неки начин обликује дете – он тиме шаље поруку да су му неке друге ствари битније од деце – посао, путовања, колеге, спорт, кафана…а кад доста деце одраста са мишљу да нису битна онда добијете друштво које не поштује себе ни своју будућност.

Родитељ мора да буде доступан као и све оно што он ради. Деца требају да упознају унутрашњи свет родитеља, како он размишља, како реагује у одређеним ситуацијама, како се осећа, како комуницира са другима, како улази у сукоб, како решава сукоб, како устаје кад падне… Све то су инструкције како треба одрасти за којима деца имају потребу и ако их не добију од нас тражиће их из других извора који су данас најчешће загађени естрадом и политиком. Бити уз децу, по сваку цену и без обзира на све, то је најузвишенија мисија сваког родитеља.