Мит о родитељу узору – Зоран Миливојевић

У традиционалним друштвима у којима су људи у традиционалним друштвеним улогама, људи у великој мери личе једни на друге, тако да је идентификација деце с родитељима веома изражена. Одатле долазе изреке „Каква мајка, таква кћи”, „Какав отац, такав син” и „Гледај мајку, бирај кћерку”, јер се претпоставља да ће кћерка у улогама супруге и мајке бити иста као њена мајка.

У савременом друштву које је импрегнирано масовним медијима, традиционалним, попут телевизије, или новим, попут разних друштвених мрежа, велики је број најразличитијих могућих избора за идентификацију. Још педесетих година прошлог века, филм је донео нове узоре раскошног живота, тако да су многи одлучили да не желе да живе као њихови родитељи, него желе да живе као њихови узори с великог платна.

Колико размажено дете жели да буде као родитељ који га размажује? Нимало. У њиховом односу родитељ је тај који угађа детету, усрећује га, стално му показује љубав. Дете је то које захтева да му се угађа, да му се испуњавају жеље и прохтеви, да му се показује љубав. Када одрасте, оно наставља да се тако понаша према партнеру и другим људима. Дакле, постоји велики контраст између понашања родитеља и његовог одраслог детета.

Када је дете презаштићено, оно такође нимало не личи на свог моћног презаштићујућег родитеља. Управо тиме што презаштићује дете, родитељ га омета у развоју његових способности. И зато ова деца када одрасту су уплашена од света, имају доживљај да су неспособна, што је такође велики контраст у односу на родитеља.

У клиничком раду примећено је да малтретирана деца често израстају у оне који малтретирају друге. Она се идентификују с агресором, јер у лажној дилеми „или жртва или агресор” бирају да никада више не буду жртва. Али када су истраживањем обухваћена и она малтретирана деца која нису дошла на клинику, установило се да две трећине њих, дакле огромна већина, и даље имају менталитет жртве која никада не малтретира друге. Дакле, већина не личи на родитеља-злостављача.