Наш доживљај кампа Подбукови (Адријан и Коста Банду)

Прво да кажем пар речи о нашем стању пре доласка. Били смо још ровити након прележане грипе и до задњег дана је било упитно да ли ћемо уопште ићи. Нисмо хтели да одустанемо и сада нам је још драже због тога. Ово нам је прво самостално камповање и нисимо имали представу уопште како ће изгледати, имали смо много брига и страхова. Да ли ћемо успети да поставимо шатор, да ли смо нешто заборавили, каква је храна, какви су људи са којима ћемо бити, да ли смо уопште дорасли задатку пред нама. Али позитвни дух је био свеприсутан.

Тек што смо стигли, суочавање са реком без моста и чињенице да треба да пренесемо гомилу ствари које смо понели из неискуства је био својеврсни шок, али покушали смо да останемо смирени, поготово Коста који је уживао скакутајући преко камења у реци. (Наравно у првих 10 минута патике су биле поквашене али шта се може).

Уследио је процес преношења ствари до локације кампа, који је трајао прилично дуго. На том путу смо већ разбили неке бриге које смо имали где су људи самостално узимали наши ствари и помагали нам да их пренесемо до кампа. Што нам је одмах показало о каквим се људима ради, иако се још нисмо ни упознали. Неочекивано ангажовање сина приликом преноса је већ био сигнал да смо урадили праву ствар што смо се придружили кампу.

Постављање шатора се испоставало ка лакши задатак уз искуство људи који су стално ускакли да помогну. Ускоро је уследила вечера и успешно смо одрадили наш куварски посао помажући да нико не остане гладан. Слично је било и за доручак и ручак следећег дана, који су узгред били феноменални (све похвале главном Кувару) тако да су бриге око хране су биле разбијене.