Наша прича – Беловодци први пут у Дружетићима

За школу „Први пут с оцем“ сазнао сам у емисији „Сасвим природно“. Одушевиле су ме не само мисија и визија већ и идеја да се таква школа организује. Одмах сам почео да размишљам да ли бих то могао, да ли бих могао сам, како би деца реаговала… Па ја не знам ништа о камповању! У том тренутку био сам отац двоје мале деце вртићког узраста, са којима услед јурњаве за каријером нисам проводио много времена, а и за тренутке које смо проводили заједно упитан је квалитет. Потом следи несрећна корона. Све се мења. Почињем да радим од куће, док је супруга морала да иде на посао. Остајем сам са њима, и машина се покреће: буђење, доручак, вртић/школа, мој посао, ручак, одлазак по њих, спортићи и тренинзи… И тако сваки дан. У почетку је било тешко и мислио сам да нећу издржати, али сам с временом почео да уживам. Одједном сам схватио да моја улога није само да обезбедим материјалне ствари већ да је одговорност много већа. Трудио сам се да свако вече читам приче, енциклопедије, атласе диносаоруса и бајке за девојчице, да сада, када смо нон-стоп заједно, то време буде квалитетно. И сетио сам се одгледане емисије. Одмах сам потражио емисију на Јутјубу како бих је још једном погледао, кренуо у набавку опреме, аплицирао за чланство у удружењу и пријавио се за Други јунски камп. Након припремних радионица на којима сам добио све потребне информације за кампера почетника и пар минута разговора са домаћином кампа Ђорђем, свака сумња у реализацију пројекта је ишчезла. Пред пут смо добили детаљне информације о најбољој рути путовања и смернице за проналажење локације за камп. Пут до Дружетића нисмо ни осетили уз игру, замишљајући и погађајући свакојаке животиње и створења о којима смо читали или их гледали у цртаним филмовима. У једном тренутку схватили смо да се завршава асфалтни део пута и то је био знак да смо близу кампа. Ускоро смо угледали и јасне путоказе који су то потврдили. Ауто нам је прилагођен градским путевима а не брдовитим неасфалтираним пределима, што је додатно повећало адреналин. Убрзо смо угледали и шаторе и схватили да смо на правом месту. Прелепа природа села Дружетићи потпуно нас је очарала. Када смо стигли у камп и представили се, љубазни другари који су стигли пре нас показали су нам место где можемо да поставимо шатор и опрему. Стидљиво сам вадио опрему и размишљао како даље имајући у виду да шатор и осталу опрему нисам ни распаковао након куповине. Први комшија је вероватно схватио о чему се ради и одмах оставио свој несастављен шатор и понудио помоћ коју сам оберучке прихватио. За то време деца су, одушевљена природом и речицом, отрчала да се играју и траже ракове. Одмах су нашли другаре и чула се само дечија граја. Уз свесрдну помоћ комшије шатор је састављен и опрема распоређена. На моје захваљивање комшија је одговорио да и ја неком почетнику помогнем и да ће то бити најбољи начин да се одужим. Како сам имао улогу логистичара, придружио сам се осталим члановима у прикупљању дрва за ватру неопходну за припрему вечере. Обавезе логистичара биле су припрема дрва, ватре, воде, подизање настрешнице и монтажног тоалета. Дошло је време за вечеру. Деца су добила прутиће и по својој жељи пекли виршле, кобасице или хлеб на ватри.

Прва ноћ под шатором за децу и мене била је незаборавно искуство. Вреће за спавање, душек, шатор који је због јаког ветра производио страшне звукове, све је то било ново за нас. Уз причу за лаку ноћ о Стефану Немањи „Биљка Чудотворка“ деца су заспала. Целог живота ћу памтити изјаву моје ћерке Теодоре, која је уз уздах изговорила: „Е ово је живот!“

Ноћ је протекла добро, уз повремена буђења и провере да ли су деца покривена и да ли су спала са душека.

Ујутру је био сјајан доручак, након којег смо отишли у шетњу у коју су нас повели Марина (12) и Филип (9), брат и стестра из домаћинства на чијој је ливади подигнут камп. О Марини и Филипу и њиховом гостопримству, љубазности и дружељубивости требало би написати посебан текст. Шетња по прелепој природи, прескакање речице и дружење оставили су на децу посебан утисак.

Након шетње имали смо радионицу на којој је чика Раде прочитао бајку из „Књиге о Марку“, а деца и очеви имали су задатак да то илуструју. Тимски рад и маштовитост и креативност деце дошли су до изражаја. На крају је свако од својих цртежа направио књигу коју је понео са собом.

Поново је на ред дошла игра, фудбал, одбојка, уно… Одрасли су помагали око кувања, размењивали искуства и учили нове вештине. Сјајни кувари припремили су два јела, посни пасуљ и месо са пасуљем. 😊