Ноћни Успон На Ртањ – Успон и Пад једног тате

Која је улога оца? Да ли ми постављамо границе? Да ли их ми померамо? Шта се дешава када ми поклекнемо? Да ли смо ми ти који треба да буду строги? Да ли се од оца очекује нежност или треба децу да научимо грубости? Данас се све чешће може чути како је грубост врлина и како ће деци више значити кроз живот.

Заиста је много питања. А усудио бих се да кажем и да је превише одговора. Много је информација доступно, много књига је написано на ове теме, велики број људи се бави овим областима. Коме онда поверити оно највредије што имамо, однос са нашом децом? Чини ми се да је колевка знања одавно уздрмана. Ако само бацимо поглед неких стотинак година уназад наћи ћемо велики број породица које су расле и развијале се без присуства оца. Моја лоза се провукла једном танком нити кроз пакао Дахауа и Бухенвалда све до данашњег дана. С тога мислим да имам велику одговорност да урадим све што је до мене како бих темеље односа са децом поставио на стабилне ноге, па макар то значило и да се прописно олупам у мору погрешних путоказа све док не дођем до оних правих које доносе стабилност и благостање.

Но, то је лепо рећи и написати, спровести то у дело је малко другачија прича.

Прва објава за дружење је стигла – Ноћни Успон На Ртањ. Читам и мислим се у себи, то је то, на ово морамо ићи сине, биће одлична авантура. Сви елементи су ту, природа, дружење са дететом, тежак успон који ће ми донети мало тиховања и на крају велика дружина деце која ће наћи начин да се у преосталом времену забави и употпуни га смехом. Остатак позива у тексту описује локацију, потребну опрему, улоге које ћемо као родитељи имати на овом дружењу и препоручену старосну границу деце која је преко 6 година за самостални успон. Врло брзо узимам списак потребне опреме и схватам да нам фали све. Да, баш ништа немамо за овакав успон. Планинарио сам искључиво у летњим условима и у дневним варијантама. И да ли сам вам поменуо да ми старији син, кога водим на овај успон, има 2,5 године? Идеја је да га носим на леђима до горе и назад и да се за то време он и ја проведемо као никад пре. И тако некако и би на крају…

Да кренемо од почетка јер ова авантура има своју причу и пре самог дружења на Ртњу.

Октобар је, врeме је све хладније а прогноза за предстојеће дане је лоша, киша са температуром на Ртњу око 1 до 2 степена. Датум успона је ту а ја још увек нисам успео да набавим сву потребну опрему. Пријатељ ускаче у помоћ са планинарском носиљком за дете и онако искрено забринутим гласом ме упитује: „Да ли си сигуран да желиш да га носиш до горе? Успон је велики а Лазар је још увек мали. Горе може бити баш хладно.“ Одговарам потврдно, купио сам дебео скафандер за дете и термо дукс и термо ципеле и…

Недуго затим већина ближњих поче да ме одговара од ове идеје. Разне сам приче чуо, од тога да смо ми породица која је окренута мору и да ми немамо везе са планинама, можда су мислили на Панонско море јер ми је деда из Врбаса родом, ко ће их знати, па све до тога да ће ми горе хладан ваздух пресећи дете и да се може тешко разболети, а тамо нема близу лекара који нам може помоћи.

Можда је београдски ваздух решење за све проблеме, топлина и ушушканост града је најбоље решење за добар развој детета. Или ми се пак учинило да кад нас због короне мало притворише у ове дивне градове сви они гледаше да побегну на села, ливаде и планине на којима нема баш пуно школованих лекара а велика нас болест нападе…

У целој овој атмосфери, са пуно притисака и савета да одустанем од подухвата, не могу да не приметим колико ми је помогла и колику ми је пордшку пружила супруга. Наравно да она не би водила дете под оваквим условима na непознату територију. Наравно да је била забринута и наравно да би била срећнија да сам јој рекао да одустајем, да је сулудо вући тако мало дете горе. Све сам ја то добро знао али сам осећао да желим ово да урадим. У тој ситуацији од ње сам добио све што ми је било потребно. Укључила се у набавку опреме, спаковала нам је нешто додатне хране, слаткиша и ствари. Промислила, шта нам још мимо успона може требати и све то лепо упаковала у осмех којим нас је испратила на пут.

Успон

Буђење у 2 ујутру. Састанак пред успон. Облачим малог Лазу који, наравно негодује у шатору јер му се спава. На телефону видим поруку подршке од супруге и млађег сина Фиће. Добијам лепу енергију са којом и почињем успон. Прогноза времена је била лоша, али нас је ипак сачекало звездано небо на почетку успона. Првих неколико стотина метара пролази полако. Доста људи ме пита да ли могу и како ми је са дететом на леђима. Ипак сам носио неких 20-25кг терета. Одговарам да је све у реду и уз мали сноп чеоне лапме настављам да се пењем све време причајући са сином кога је јако интересовало куда сад то идемо. Кроз успон нас прати неустрашиви планинар Мита, који има 13 година, ако сам добро упамтио. Мита брине о Лази, да ли су му рукавице на месту, да ли је капа и капуљача на глави, додаје му грисине и грицкалице и проверава да ли му је хладно. Мита носи нашу воду и дуксеве јер ја нисам имао могућности да спакујем још ствари са нама. Остатак опреме сам оставио код Митиног тате Мирка. И тако док се приближавамо средини успона Лаза полако почиње да тоне у сан а ја све више схватам колико ми је потребна помоћ других да ово све изгурам. Добро сам упознат са сопственим ритмом, познајем границе свога тела, знам да слушам своје тело под напором није ми то страно, годинама сам се бавио спортом тако да нисам у дилеми да ли ја могу ово да изведем. Већа дилема ми је како пратити дете које ми је на леђима? Не могу га стално спуштати са леђа да бих видео да ли му је хладно, какве су му руке и да ли је капа баш на месту. Не могу му ни храну додати сам, и за то ми је потребна помоћ. Изгледа да нисам баш све добро осмислио. Но, на срећу окружен сам добрим људима који и ако им је пулс висок ускачу да провере малог Лазу и помогну око свега.

Метар по метар успона полако пада док Лаза и даље спава на мојим леђима. Паузе су све чешће и све се мање разговора може чути међу одраслима. Штеди се енергија јер полако долазе први знаци умора док деца поред нас скакућу и причају разне приче. Невероватно, ту је било деце и од 6, 7 година која су са лакоћом пела овај успон и користила сваку прилику да запиткују о разним стварима. Помислих само каква је греота закључати ову енергију међу зидове и телевизоре. Од нас ваљда зависи колико ће нам деца бити радознала и енергична. Ми смо одговорни за тај мали пламен радозналости који тиња у њима и треба да га очувамо и однегујемо докле год не стасају довољно да се сами о њему могу старати.

Обузет разним мислима корачам даље ни не примећиујући да се време око нас полако мења.

На ред долзи и последњих 200м успона. Пут је пун серпентина јер је нагиб изузетно велик. Деца на челу колоне почињу да убрзавају јер свако од њих жели први да освоји врх. Мени је све теже да их пратим. Лаза се полако буди и почиње да плаче. Жали се да га боле ноге. Помислих како га је носиљка нажуљала и убрзавам темпо како бих што пре могао да га извадим из носиљке.У том трнутку ветар почиње све јаче да дува. Скоро и да не не чујем Лазу шта прича. Излазимо на сам врх где ветар почиње да нас баца на све стране док се носиљка поначша као једро. Долазимо до места где је некад била црква, љубимо крст и што пре гледамо да се склонимо испод зидина.

Криза и губитак копмаса.

У заклону испод зидине почињем да вадим опрему и храну да угрејем сина који је све јаче плакао. Док му навлачим термо дукс примећујем да је почео да се тресе. Као дрхтавица да га хвата. Ветар нам баца ствари на све стране а ја полако али сигурно почињем да губим контролу над својим мислима. Не знам да ли је 4 сата успона узело данак или то што сам у хаосу да њега угрејем потпуно заборавио себе да обучем. Тело се све више хлади а глава као да ће да ми прокључа.

Сунца још нема. Ноћ је, хладно је. Тумарам по неким стварима и храни, ни сам не знајући шта тачно радим. Просипам грисине и сокић који сам понео горе да отворимо, да прославимо победу заједно.

Изгледа ми као да ово траје веома дуго а излаз из ситуације не видим и све ми више делује да смо сами на врху. Није ми јасно шта се дешава, Лазине руке су биле у реду и вратић није био хладан. Шта сам пропустио?

Почињу да се врзмају све оне негативне мисли од пре пута. Ми нисмо за планину. Шта ми уопште знамо о планинарењу? Разболећеш своје дете због неког успона који нема никакву сврху. Коме и шта доказујеш овим успоном? Иди трчи у парку ако ти се тренира… Полако али сигурно тонем у кризу.

Први пут у животу се налазим у оваквој ситуацији. Родитељ сам кратког стажа, тек 2,5 године и нисам нигде научио шта се ради када родитељ погрешно процени и доведе дете у опасност. Како тада остати прибран? Које ствари треба у том тренутку да урадимо? Како се стварно слушају и прате друге особе? Да ли стварно разумемо њихове потребе и очекивања? Или се пак водимо неким проценама и нагађањима на основу тумачења сопствених емоција и осећаја?

Чини ми се као да се родитељу не оставља довољно простора да направи грешку, да изађе из своје сигурне зоне и да покуша да стекне нова искуства. Да ли ми као родитељи без подршке заједнице сами можемо извести поколења на прави пут? Рекао бих да не можемо сами све научити и знати, за неке ствари су нам ипак потребни учитељи ма колико ми били одрасли и велики. Са друге стране ако ми сами не покренемо промене тешко да ће неко други за нас то урадити, а све и да хоће питање је колико ће такве промене имати утицаја на нас.

У целом том страху, испреплетаном великим бројем чудних мисли, појави се веома топао и јасан глас. Да ли ти треба помоћ? Упита ме један од колега. Одговорих да ми треба али да не знам тачно шта ми треба. Видевши какво је моје стање Филип се укључио и корак по корак кренуо да проверава дете. Рукице хладњикаве, вратић млак, не делује баш страшно. Застаде на тренутак и погледа дете које дрхти и плаче, па ми рече: „Да ли си му ноге проверавао? Он седи цео пут на твојим леђима, може бити веома хладно ако се не крећеш.“ Ноге! Нисам ни помислио на ноге током целог успона. Скидосмо брзо термо чизме, па термо чарапе па обичне чарапе да би на крају дошли до ледених ногица. Све му је било хладно, од стопала па све до бутина. Крв се полако повукла из ногица. Филип ми даде јасне савете како да му угрејемо ноге и нас двојица почесмо да трљамо и масирамо стопала како би повратили циркулацију барем мало. Све је почело да добија смисао, контрола над ситуацијом се донекле враћа. Ускачу и други планинари са термо врећом и термо алуминијумским ћебетом. Умотавам Лазу у све то и спремам га за спуст. Немамо времена да останемо са групом и чекамо излазак сунца. Водичи Горан и Мирко ми се заједно са својом децом придружују како се не бих сам спуштао до доле. На овоме сам им био врло захвалан јер у том тренутку ми је требало да имам још неког да прозборимо по коју реч и да скренем мисли са ствари које сам лоше урадио на овом успону. Великом брзином смо се спустили неких 3 километра где се сунце већ полако пробило и огрејало нас као никад пре. Лаза и даље умотан и шћућурен уз мене прозбори да је гладан. Коначно! Помислих у себи.

Од тог тренутка све је полако долазило на своје. Лаза је окрепљен бонжитама и бананицама полако утонуо у сан. Остатак пута смо се лагано спуштали кроз шуму гледајући прелепе пределе који су нам промакли ноћас.

Мало ветра ником не шкоди

Повратак у сигурност

Седим у кампу и посматрам сина како се игра са другом децом. Слика Лакија како грли другарицу Милу док пију сокић ми се баш урезала у сећање, деца су деловала истински срећно. Без неког специјалног разлога. Просто, чиста дечија срећа.

За то време не могу да не запитам себе када је прави тренутак да урадимо неке ствари? Сасвим сам сигуран да је у животу врло мало савршених ситуација када се све, баш све уклопи. Очигледно је да нисам спреман у свим областима кренуо на овај успон. Али да ли га то чини лошим избором? Захваљујући заједници у којој сам био рекао бих да је избор био прави

Заједница људи окупљена око идеје односа родитеља и детета ми је дозволила да погрешим, без осуде. Помогли су ми кад сам поклекао. Дали су ми довољно снаге да наставим даље, да извучем поуке из свега и да постанем за трункицу јачи него што сам био.

За крај бих се опет осврнуо на подршку коју сам добио од супруге. Она се није огледала само у лепој енергији пре почетка успона већ и у стрпљењу и пруженом поверењу током и после успона. Знао сам да је бринула и да је желела да зна како смо нас двојица али ни у једном тренутку ту бригу није пренела на мене. Знати да неко брине али да има поверења у вас и да вас не притиска због својих окова и стега је ствар за поштовање. Зато Ицо хвала ти и немој да бринеш. Увелико спремам још веће глупости са децом.

Ако се и Вама деси слична ситуација да сте Ви ти који страхујете за ближњег. Покушајте да га оснажите, реците им да бринете али да верујете у њих и будите им ту као подршка. Вишеструко ћете добити када се вољене особе врате јаче него што су биле.

Остаје ми још само да Вам се захвалим ако сте упели да останете уз ток мојих мисли и прочитате текст до краја. Знам да су ми мисли хаотичне али шта ћу, моје су.

Пуно поздрава од породице Русов

Фића, Лаза, Ивана и Марко