О херојима и хероинама

Јутрос неки шугав дан, сав сам безвољан, уморан, довукао своје дупе до канцеларије. Захваљујуци избору yоутубе-а долази на ред Дејвид Боуви и почињу његови Хероји… И као после распуста, пред учитељицом, наставницом, професорком јавља ми се тема за литерарни састав. Да, могао бих да вам пишем о херојима улице, краја, херојима деведесетих, херојима бомбардовања, херојима у корпоративном свету, дискретим херојима које ухватим крајичком ока у свакодневном животу… Сви су они тема за по један текст, али прескочићу их овај пут, нека сво они остану за неку другу прилику.

Ово је прича о родитељству, јер за такву улогу, ако се ради како треба, па свако мора прво бити херој. Ово је прича о хероини због које сам то што јесам…

Моје поимање родитељства, планови и дефиниције, нису били видљиви у мојој глави па све до самог развоја ситуације, прве трудноће. Мислим да је то мушкарцима заједничко, макар већини. Све што сам испланирао, пало је у воду сплетом оклности које су се десиле. Остао је само један задатак испред мене: “оно што сам добио добро, потрудићу се да дам свом детету још боље. Оно што ми је недостајало, иако нисам добио, потрудићу се да дам”. Тако је и било! За оно што нисам добио, а недостајало ми је, пренаглашавао сам. Љубио сам своју децу, купао их у комплиментима, трудио се да им усадим мантру да имају на кога да се ослоне. Трудим се да будем правичан, да проведем што више времена са њима причајући, и маколико било безнадежно верујем да ипак нешто упијају. Трудим се да им будем понос и дика, да ме се не стиде. Трудм се да им отворим очи и уши да нађу себе. Трудим се… и даље, и данас! И тај део, то је било лако.