Сви имамо претке, разуме се, све тамо до Адама и Еве. Не умем да објасним зашто ме мушки преци занимају више од женских у последње време. Одмах се човек сети Маратонаца и Топаловића код којих жене нису дуго трајале. Мојих се бака не сећам, али је зато мама потрајала онако лепо: 92 пуне године. Обојица дедова, међутим, били су чудо од дедова. Прадедови такође, кад се сетим шта сам о њима слушао. Од женске стране дан-данас памти се баба Софија (мамина баба) из Баната: њу се нико никада није усудио да зове „Соса“ или „Сојка“; била је до краја Софија и змај од жене, по свему судећи.
Ја сам, наиме, Србин са дна каце и дете из мешаног брака: мајка Банаћанка, отац Пироћанац. Та чињеница коју стално објашњавам разним националистима (углавном српским и хрватским) канда има неке везе са овим размишљањима. У Првом светском рату (који су сви моји до 1991. звали „онај рат“, за разлику од Другог који је био само „рат“) моји су се дедови борили у сукобљеним војскама. Деда Ника, из Баната, у аустроугарској војсци (73. темишварска регимента), а деда Славко, Пироћанац, у српској војсци. Притом је деда Славко горе прошао, јер је морао да одвали и оба балканска рата; једва је између та два успео да направи мога тату. Био је трећепозивац, рођен као турски поданик, али је био и зајебан лик. Имам само мутна сећања из детињства (умро је у дубокој старости 1956), али је био импресивна појава: висок, јак, бркат и велики ловац; кажу да је курјаке са Старе планине по целу ноћ чекао у тору међу овцама и таманио их маузерком-кокинком (кал. 10 мм) као зечеве. У цивилу је био сељак и помало абаџија.
Деда Ника био је банатски паор, али и уметнички столар-дуборезац. Августа 1914. растао се са својим братом Којом у извесном темишварском бирту, уз договор да ће се тамо наћи чим се рат заврши. Прострелио је себи ногу да се спасе српског фронта и завршио на Сочи, хвала лепо. Извукао се као санитетски преводилац, јер је објаснио да говори све балканске језике; српски, хрватски, босански, црногорски – уз очекивани немачки и мађарски, али и цигански (романи); после је и италијански научио од муке. Љуби га његов унук: сви у фамилији су полиглоти. Тамо око Кобарида (Цапоретто), нашао је комадешку оног црног, глатког камена на коме се најбоље оштре дуборезачка длета и стрпао је у телећак, ваљаће му. Кад се рат завршио, требало му је месец дана да се докопа Темишвара у оном хаосу; што пешке, што на крововима вагона. Брат Која (стигавши управо из неке Галиције) чекао га је у договореном бирту већ три недеље. Није му било тешко: био је опак коцкар, спретан и сретан. Ту се они облочу од среће и загрљени стигну до Баваништа, све доливајући се успут, али је телећак са том каменчином остао заборављен у Темишвару, што деда Ника себи никада није опростио.
Е, сад: пријатељи – прић-Славко и прић-Ника – волели су да седе и да један другоме приповедају о том рату, као и сви старци. Никада ниједна горка или груба реч није ту пала, јер су били прави ветерани и знали су шта је рат. Деда Ника се жалио на „Талијане, матер им маџарску“ да су немило добри стрелци, нарочито с минобацачем од 60 мм, али и с пушком: „Убаце ти мину у казан са пасуљем, гром их спалио; не смеш по мраку да запалиш дуван, добијеш одмах међу очи“. Деда Славко би се жалио на Арбанасе да исти такви (двапут је прешао Албанију: 1912, кад су ишли у Драч, на „српско море“, па 1915; знао је о чему говори): ниси пушку ни чуо, а неко из колоне само падне; итд. Деда Славко имао је разгледницу: цртеж речног пароброда на некој морској обали (брод се звао „Делиград“, ваљда), српски војник-геџа са бајонетом на пушци који то гледа, а доле пише „Поздрав из Драча, српско Приморје“. Деда Ника имао је своју слику са уфитиљеним „Кајзер Вилхелм“ брковима и црвеним крстом на рукаву; до смрти је знао серијски број своје пушке-манлихерке. Разгледница је негде нестала, а фотографију чувам.
Њих двојица, дакле, нису имали никакав проблем међу собом; напротив. Деца су им сва била антифашисти, партизани, илегалци итд. Јесте деда Ника загорчавао мојој мами и својој кћери њен комунистички живот за време колективизације и Информбироа; ипак је био банатски паор и мајстор (мајсторско писмо још из Аустроугарске). После је прошло и њу и њега. Обојица су доживели 86 година; Славко је умро од цирозе (не чуди ме из неког разлога: његов отац Ставра имао је опак цуг), а Ника од тога што му је прорадила та рана коју је себи нанео 1914, а на бази високог шећера. Ах, да: пушили су као Турци обојица, ону „радничку Драву“ из меких кутија.
Мој тата био је идеалан деда; моји тастови – како-тако… Да ми је само више унучади на окупу… Са овима се слажем све боље, али ми фале они из Британског Комонвелта. Схватам полако да сам и ја постао предак. Тешко мени, хоћу ли оправдати очекивања, хоћу ли бити као моји преци?
Извор: vreme.rs