Први пут с оцем у Дружетићима

Ово је прича о добављачу батерија за камп и о архитекти просторног планирања који је уз то и боди билдер. О шумском велнесу, најпопуларнијој грани туризма у Кореји. О бајкама. Одрастању. О времену проведеном са онима које највише волиш. О времену проведеном са људима који су ту са истом жељом, окупљенима око исте ватре. О времену креативности и заједништва, у природи, далеко од свакодневице и површне филозофије егзистенцијализма и борбе за опстанак и ко зна чега још.

Прошло је већ неколико дана од како смо се Лазар и ја вратили са нашег првог кампа. Лазар има три године а ја немам пуно искуства са камповањем. Било је ту неких акција, али то је било баш давно, у неком другом животу. Пре деце.

Своју родитељску мисију сам у машти одредио значајно пре него што су дошли њих троје: ја сам ту да их поведем на разна места, да будем уз њих и кад је лепо и када је тешко, са идејом да заједно путујемо и растемо, често, изнова откривајући лепоте, тајне и дражи живота. Да не будем недоречен, верујем да су сви ови елементи присутни и у свакодневном животу, на утабаним стазама око куће, вртића посла, паркова око зграде у којој живимо, али је сасвим другачији интензитет и боја искустава доживљених у непознатим, новим оквирима. Заједнички именитељи лепих и садржајних путовања, свакодневних и далеких су присутност, обраћање пажње на детаље и труд. Без повезаности, открића и промена у самом човеку, и пут до краја света је пропуштена шанса и изгубљенo време.

Поодавно пратим активности екипе окупљене око удружења ”Први пут с оцем”. Сматрам да је у питању врло важан друштвени феномен, јер ко се још, ван стручних кругова, бави породицом, децом и родитељством? Можда су баш због тога њихове идеје лако допрле до мене и пробудиле жељу да и сам постанем део те лепе, инспиришуће, важне приче?

Искуство са једнодневног излета на Фрушку Гору ме је само ојачало у намери да са својим трогодишњаком одем на камп! Било ми је невероватно како људи који се први пут нађу на таквом догађају брзо пронађу заједнички језик! У ствари, сви учесници ових акција, без обзира на то ко су, одакле су, чиме се баве, ту дођу са истим мотивом: да проведу време у аутентичности природе са онима које највише воле.

Иако можда није тако видљиво на први поглед, заједница на овим окупљањима има кључну улогу. Родитељи се брзо исповезују солидарношћу, саосећањем, љубављу према деци, проблемима које заједно решавају и превазилазе… А деца? Њима се ту направи такав полигон за одрастање каквог нигде нема! Ово је нарочито присутно на кампу, где се деца свих узраста друже од јутра до мрака, било кроз унапред осмишљене радионице, било кроз спонтану и непосредну игру која одише раздраганошћу и срећом, искреном и једноставном колико и безусловном! Одраслим људима је углавном много потребно за срећу; деца у кампу се крећу у неком сасвим другом оквиру. (У мислима видим Лазара и његову другарицу и вршњакињу Тару како трче по ливади пиштећи од среће сваки пут када виде остатке кравље балеге!)

Наш први камп се десио средином маја, неколико километара од места симболичног имена, Дружетићи, у ширем реону Горњег Милановца. И даље ми није јасно ко је, када и како пронашао то место и одабрао га као локацију за камп.

Замислите велику, пространу ливаду, дужу него ширу, са свих страна окружену брдима, чијим ободом протиче дивна, чиста речица у којој живе ракови. До ње, преко врхова голих, зелених брежуљака води сеоски пут који се ту и завршава.

На ливади су никли шатори разних боја, облика и величина. Било је ту искусних кампера, али више људи као Лазар и ја, којима је то био први пут да сами поставе шатор у кампу. Осећај заједништва је присутан од самог почетка: сви помажу свима! Ако ти недостаје неки део опреме, то је заправо пречица за упознавање са остатком екипе.

Кухиња је логистички центар, срце кампа. То је место на ком екипа кувара, родитеља-учесника, припрема храну за све. Оно што је код куће једноставно, у кампу често захтева логистику и детаљну припрему. Код куће просто укључиш ринглу на шпорету када нешто хоћеш да скуваш. У кампу, да би заложио ватру на којој ће се припремити храна за педесетак људи, треба унапред сакупити и исећи дрва. Ако дрва нису довољно сува, ето озбиљног проблема за екипе кувара и логистичара. Где наћи дрва? Воду? Колико хране припремити да нико не остане гладан? Нема пречица ни магије готових јела и наручивања: читав процес се одвија пред дечијим очима. Гледајући своје родитеље како се труде, довијају, импровизују, они добијају врло недвосмислену поруку о томе како сами да се понашају када се нађу у ситуацији која од њих захтева да ступе у непознато и дају све од себе. Из те перспективе, камп и све што се одвија у њему може да се посматра као једно сјајно едукативно искуство за све његове учеснике.

Припремајући се у мислима за наш боравак у кампу, доживео сам то као једну авантуру и одлазак у непознато за нас обојицу: и за Лазара и за мене. Веровао сам да ће нас једно такво искуство додатно повезати и отворити нам неке нове перспективе. Тако је и било! Гледам Лазара од како смо се вратили са кампа и не могу да се отмем утиску да је дечко за тих пар дана значајно порастао и сазрео: видно је отворенији и храбрији него пре само неколико дана. Почео је да пева на глас, да рецитује и не зазире од непознатих људи као раније. Лепше и јасније комуницира, боље се споразумевамо. Има више самопоуздања и испољава још више емпатије. Спремнији је за нове акције и авантуре, које се ваљају ту иза ћошка!

Када сам ја сам у питању, слична је ситуација. Понео сам стотину питања са кампа и схватио да сам и сам само човек: није лако са малим дететом поћи на камповање. Нисам навикао да водим о њему рачуна цео дан и целу ноћ. Научио сам да већина тата на кампу током ноћи покрива децу на начин како то маме раде код куће.

Али када помислим на све те дивне људе са којима смо провели та два дана у зеленој долини у Дружетићима, наше разговоре, солидарност и узајамну подршку, на тај простор у нетакнутој природи који су деца безброј пута премерила својим корацима, јурећи с краја на крај кампа, на задовољно лице малог умазанка који ужива у игри а да не мора одмах да се опере и буде увек чист и уредан (мама, немој да ми замериш – али има дражи у времену које тата проводи сам са децом)… Када се сетим свих ових ствари, пожелим да сам сада још увек тамо, у Дружетићима, да слушам како речица жубори док Лазар спава поред мене у шатору.

Вођа екипе: Весели змајеви