Путовање и удружење гледано очима једног новајлије

Поздрав свим читаоцима ове странице,

Као што стара добра пракса налаже у овом удружењу, утиске са кампа пише онај коме је тај камп био прво путовање са удружењем. Овога пута, та част је припала мени. Даћу све од себе да будем објективан, али не обећавам да ћу у томе успети зато што се оваква друштва заволе већ у првих сат времена по доласку. Врло брзо се преноси на нове чланове тај осећај припадности и јединства које овде влада. Мислим да свака објективност нестаје јако брзо по доласку у камп. Просто, емоције јако брзо заузму своје место па природно и објективност нестане.

Кренућу прво о локацији, природи, окружењу и боравку.

Као дете чији су потомци са обе родитељске стране били учесници Првог светског рата и то баш битке на Церу, одрастао сам уз приче о прадедовима који су учествовали у овом светски познатом подвигу Српске војске. И само ово место мирише на пожртвовање, јединство, љубав према отаџбини, љубав према потомству и слободи. Планинарски дом у коме смо били смештени је лоциран на обронцима планине Цера при самом врху па је и сам окужен пространством у готово целом видокругу. Одлично ушушкан, са јако добрим собама, смештајем и савршеном околином нуди све оно што је потребно гостима да уживају свим чулима. Још када узмемо у обзир и пролећно цвеће које је већ увелико цветало око дома, потпуно смо имали утисак да се туда крећу Церске виле како нам је објаснио водич који нам је гостовао. Као удружење смо имали сјајну туру првог дана од 4км шетње ка “Крстовима”, затим изузетно гостовање код нас у дому поменутог туристичког водича Ане Павловић. Ана је са пуно љубави и на један необичан начин причала о природи, географским одликама краја, чувеној Церског бици која нас је све оставила без даха. И децу и одрасле. За крај, приче о вилама и митовима су заокружиле дечији, а родитељски доживљај овог догађаја. Увече смо уз логорску ватру резимирали проживљено, а деца су већ традиционално спремала себи вечеру на ватри. За крај, гитара, песма и савршен церски сан.

Недељу смо искористили за посету костурници и музеју у Текеришу где нам је сјајни домаћин испричао срцепарајуће приче о јунацима Првог светског рата.

Да сумирам одабир локације – Мислим да нисам могао боље замислити локацију за прво путовање са овим удружењем.

Пар речи о удружењу.

Удружење ППСО је једноставно потребно доживети. Нисам веровао да за тако кратко време човек може осетити такву припадност, задовољство и жељу да учествује у свим активностима. Тај склад и хармоничан однос свих чланова без иједног изгубљеног или неквалитетно потрошеног тренутка је права реткост данас. Сама идеја удружења, тренутно есенцијална за здраво одрастање деце је да се изађе из свакодневнице града. Да се искочи из неких устаљених образаца понашања у урбаној средини, неких непотребних и мање битних викенд обавеза. Бег у природу са својим породицама и другим породицама који цене исте вредности је нешто изузетно. А ови људи негују праве и већ 15 година пажљиво селектоване вредности. У том удружењу чланови су супер тате и сјани другари што и ја желим да будем. У том удружењу чланови су сјајна деца ових супер тата и прави другари што желим да и моја деца буду.

Хвала удружењу пре свега што постоји, што ми је омогућило да будем тамо, уживам и на крају да напишем своје утиске.

И за крај одговор на питање због чега сам бољи тата данас него пре три дана.

  • Схватио сам да се може се отићи са децом у потпуно непознато друштво и осетити се као са својим најближима
  • Могу деца јести све без питања
  • Треба научити и неку дечију песмицу на гитари (препознаће се онај од кога сам ово видео 😊)
  • Деца обожавају потрагу за благом уз загонетке (препознаће се онај од кога сам ово видео 😊)

До следеће прилике,
Милан Марковић

Глишићи на ГрзиНаш доживљај кампа Подбукови (Адријан и Коста...