Расути гробови и очеве батине – Раде Ликић

Знате како то иде са живахном мушком ђецом? Старији их уче псовкама, намећу да раде неподобштине, све да би им се тако симпатичним смијали, не размишљајући да и ђеца својим поступцима некога могу повриједити.

Е, тако је било са мном. Псовао сам јер су ме тако учили старији рођаци и стричеви и јер сам њихов грохотни смијех доживљавао као неко друштвено признање, улазак у свијет одраслих, те наравно, у свом дјечијем мозгу то схватао као одобравање.

Све до једном…

Били смо у Клепцима, код мајчиних родитеља. Ту су кућу ђед и баба довршили некад посло мога рођења и преселили се у питомији крај, на саставу Брегаве и Неретве, из завичајног Кљенка смјештеног у тврдим брдима на далматинско-херцеговачкој граници.

У том свом ђечијем незнању покојном ђеду сам опсовао мајку. Није да се ђед нешто наљутио или се бар ја тога не сјећам. Можда му се суза савила у оку, али то дијете узраста од 4 или 5 година, колико сам тада имао, није могло појмити.

За мене сасвим ненадано, јер за псовке осим грдње нисам друге непријатности доживљавао на до тада нови начин реаговао је мој покојни отац и то онако како никада прије нисам осјетио

Посрамљен мојим поступком према ђеду, још у његовом присуству, помислио је сасвим исправно да се од њега очекује реакција.

А она је била таква, да је извадио каиш из панталона, и први пут у животу ме жестоко истукао не хајући за моју запрепашеност и ђедове повике

“Немој, немој…Ма ништа није било”

Било је то вријеме када је моја псовка значила повријеђену очеву част, а она се лијечила батинама.

“Не може се он тако понашати, а да ја не рагујем. Шта би рек’о пунац каквој је биједи дао шћер, мали ми псује мајку а он кењац ни прстом да мрдне” говорио је отац годинама касније кад смо једном причали о том догађају

Пошто се смирио отац ми је благонаклоно, са мало кајања у гласу рекао

“Не смије се ђеду псовати мајка. Њему је мајка умрла”!

Није рекао да се мајка не смије псовати никоме, јер је знао да сам добио наук. И од тада, а ево прошло је 40 година, мајку у лице нисам ником опсовао. Заустио јесам, али преко језика никад превалио. Увијек ми је на уму била очева наука. Је ли му мајка жива, је ли болесна…?

Нисам тада наравно знао оно што ћу сазнати касније, под каквим је околностима умрла ђедова мајка и са каквом је тугом и како је у свијету духова провела последњих 16 година живота. Њој је смрт донијела слободу од нечега што се само звало живот.

25 јуна 1941. усташе су са Кљенка одвеле двадесет мушкараца старији од 16 година и убили их покрај жељезничке станице тик уз ријеку Крупу. Међу њима су била и ђедова три старија брата, те отац.

Муку је прошао ђед у рату, главом једва претекао, а са 13 или 14 година, зависно од тога како пишу не баш ажурне матичне књиге, постао је глава породице.

Мајка ужаснута болом због губитка вољених отишла је у свој свијет успомена, само каткад се враћајући смислом и умом у ову долину суза.

Ратне трауме? Нико их никада није питао за то. Ниједан филозоф није писао о стању њихових душа и да ли је тешке мисли муче и дају ли им им живјети од толиког терета.

Брутално, трагично, од рана којој их је нанио јунац, последњим дахом опрштала је по ко зна који пут својим душманима и била сретна што ће се састати на бољем мјесту са својим најмилијима.

Сахрањена је на древном Брстиновом гробју у селу Кљенак, међу осталим удовицама из рода у који се удала. Тужно је то гробље. Удовице и ожалошћене мајке почивају једна крај друге и у смрти, као и животу растављене од мужева и синова који су у заједничкој гробници на Крупи.

Како рекох, за ђеда и његове трауме, мало се ко интересовао. Нису му пружали ни психолошку, ни финансијску помоћ. Сам се дизао из пепела, радио оно што се на селу ради, налазио времена и за задовољства, вјероватно је трауматизованих било превише да би им се пружала помоћ.

Јесмо ли ми, чланови његове породице били свјесни његових мука и страдања? Вјероватно јесмо, али површно. Живјели смо са тим сазнањем можда и као са теретом ( вазда та четерспрва) и водили своје животе слабо схватајући оно што лично нисмо доживјели. Сјећам се само мајчине сузе док исјеца из Ослобођења читуљу коју је дала 1991. својим стричевима и ђеду и то је то.

Постоји неко сазнање о страдању ближњих, оно је ту, понекад се утуви у мозак, али без неке спознаје о личном губитку недовољно је за исказивање потпуне емпатије.

Ђед је са бабом напустио Клепца 1992. године и онда скоро три деценије водио избјеглички живот, што смо ми, његови потомци негирали, али из његовог угла, тако је било.

“Немам куће ни кућишта” стално је говорио и дубоко уздахивао. Некако се чинило, такав је био ред, да ће последње године живота провести уз мене, у Љубињу, па је у локалном српском гробљу за бабу и себе начинио вјечну кућу.

“Нећу ниђе него овђе. Близу мојих а на српској земљи”

Данас кад га нема, умро је лани крајем септембра, спознах данас да он на мајчин гроб није отишао последњих 30 година живота. Тамо на Кљенак није сигурно било ићи ни 1991. Касније није било прилике, далеко је данас Кљенак. Оца и браћу је походио на Крупи, гђе леже у заједничкој гробници са својом браћом по страдању. И да ништа није било друго, да нису пострадали трагични су и ти њихови расути гробови.

Али, задње дан није дочекао са мном. Осташмо сами, два мушкарца несвикнута на кућне послове тешко да су могли функционисати. Отишао је код кћери у Београд.

У том неком, можда и задњем разговору између ђеда и унука, причао ми је о оном дану када су почеле његове муке.

Усташе су дошле на Кљенак. Рекоше им да мушке воде на рад у Њемачку или Србију, није више битно гђе. Колона од двадесет Брстина кренула је полако ка мјесту страдања. Ђед је пошао за њима, да види, гђе их то воде. Усташе нису обраћале пажњу на њега. Отац се више пута освртао и мимиком говорио да иде назад. Ђед га није послушао-

А онда је мој прађед Војко замолио усташу из пратње, “да малога врне дома”

Усташа је климнуо главом

Војко је застао, убрао прут. Усташа је опет климнуо главом, и прађед је ђеда истукао по туру и уплаканог послао назад у село

Гледајући старца, који је злочин и сопствену трауму наџивио за цијелих 80 година, схватајући да сам уз њега провео године и године, спознао сам тај бол, готово као да је мене прађед Војко истукао прутом. Тек тада сам осјетио дијелић његове исконске патње. Ја сам оцу све батине давно халалио или заборавио, а он је свога последњи пут жива видио како замахује прутом.

Тешка је мука била памтити љутњу и прут што те шиба, носити ту слику у срцу и памтити је као опроштај од оца.

Извор: https://nasahercegovina.info/