Родитељ који притиска и вређа ствара дете које не поштује ничији ауторитет – Андреј Курпатов

Ако је ваш хијерархијски инстинкт у стању да другима “да по носу”, онда је готово извесно да ви добро памтите ситуације у којима сте осећали да је повређено ваше дечје достојанство. Вероватно се сећате како су вас игнорисали, држали вам лекције, кажњавали, наводили друге за пример и како вас је то вређало. Безброј је варијанти, али је суштина једна – дете има своје мишљење, свој однос према одређеном проблему, оно има своје “ја”, а родитељи имају жељу да покажу своме чеду да његово мишљење никог не интересује, да постоји другачије виђење ситуације и да је његово “ја” – “последња рупа на свирали”.

Многа деца која осећају атак на свој хијерархијски инстинкт мисле: “Видећете кад порастем…” Шта то треба да виде његови родитељи обично ни само дете не зна, али је за њих већ несумњиво да ће оно бити прво и најбоље. Додуше, често деца решавају овај проблем на традиционалан дечји начин – замишљају како ће постати “начелници”, “полицајци”, “капетани”, тј. виде себе на различитим руководећим дужностима у будућности.

Понекад може да се чује од деце: “Када порастем, нећу бити као мој тата!”, или “Нећу бити као моја мама!” И наставак: “Волећу своју ћерку и све ћу јој дозвољавати!”, или “Кад будем имала сина, нећу га никад кажњавати!” Сличним објашњењима деца указују и на неке друге недостатке својих родитеља – да ли се свађају, вичу један на другог, говоре лажи, нешто им ускраћују. Све те формулације, често веома комичне, у суштини доказују да дете не уважава своје родитеље и да они за њега нису ауторитет.

Такав однос према старијима је готово увек везан за осећање понижења, неправде, осећање незаслуженог или претерано суровог кажњавања. Дете сматра да је у стању да буде “боље” од родитеља, а самим тим мора да се сукобљава с њима, оно претендује на право да буде бар на истој нози са њима. Оваква осећања и мисли постепено се множе у детету и поред притисака који се врше на њега, а које оно сматра непримереним.

Родитељ не треба да се спушта на дечји ниво већ да се “подиже”

Наравно, родитељима све ово делује “комично”. А у ствари, нема ту ничег смешног. Родитељ мора да уме да уступа “место на врху” у виртуелној хијерархији, и то не тако што напушта сцену или пропушта дете испред (јер је лидер, ауторитет, потребан сваком детету), већ тако што се подиже све више и постаје за дете све сложенија, достојнија и ауторитативнија фигура. Да ли су наши родитељи тако поступали? Не. Напротив, најчешће су се са задовољством спуштали на наш ниво, улазили у свађе и расправе, а нас је то само још више траумирало.

Кад дечак говори: “Зашто не смем да будем груб према оцу када ме он вређа?”, то је већ сигнал за опасност, а не дечја глупост. Таква изјава је доказ да дете не прихвата, не осећа ауторитет свог оца. Без обзира на све недостатке, отац представља “врх”! И ако малолетни син то не осећа, не схвата, то значи да ће његов хијерархијски инстинкт бити деформисан. Он ће касније доживљавати као увреду наредбе командира у војсци, захтеве професора на факултету сматраће неоправданим, а инструкције начелника на послу – неодговарајућим. Односно, он ће у свим тим случајевима, као прво, задобијати трауме, јер није у стању да види своје стварно место у социјалној хијерархији, а као друго, биће увек незадовољан. Може ли такав човек за себе да пронађе социјалну улогу у којој би му било добро? Сумњам.

Исто је и са девојчицама. Ако девојчица не осећа уважавање према мајци, не осећа ауторитет оца, ако она покушава да им конкурише, одмерава снаге са њима, она ће се и касније увек бавити натезањем канапа. Мериће своје снаге са супругом и увек ће јој се чинити да је он “незадовољан”. Живеће са осећањем да је њена личност стешњена и на послу, и код куће, и у свакој другој ситуацији. Сматраће да је недовољно цене, да би према њој требало боље да се односе, да јој поклањају више пажње.

Такав однос према старијима је готово увек везан за осећање понижења, неправде, осећање незаслуженог или претерано суровог кажњавања.

Проблем са ауторитетима води хроничном незадовољству

Ако овај проблем посматрамо са стране, он не делује као нешто страшно и неправилно. Међутим, уколико посматрамо душевно стање деце која су прошла кроз школу неуважавања ауторитета и патолошке потребе за лидерством, видећемо њихово незадовољство сопственим животом. Они никада неће моћи да буду задовољни оним што имају. То представља пут ка хроничном незадовољству – и свесном и преживљеном. Вероватно ће из њих израсти борци који се не боре зато што имају шта да кажу или имају разлог за борбу, бећ ће њихов ото увек бити: “Борим се зато што се борим”, слично Портосу (из романа “Три мускетара) и осталим тужним јунацима

Индивидуални ниво хијерархијског инстинкта је генетски детерминисан. Код неке деце је он више, а код неке мање изражен. Уколико је код детета хијерархијски инстинкт, да кажемо, у реду, може да се чини да њега чека светла будућност – оно ће стремити ка “горе” и можда ће стварно много тога и постоћи. Међутим, то је заправо могуће само ако у детињству његов хијерархијски инстинкт није био деформисан неоправданим и неодговарајућим родитељским притиском. Супарништво између родитеља и деце је прави пут за формирање неуротичног карактера детета. У најбољем случају, код детета ће се све то претворити у хронично и патолошко осећање незадовољства својим достигнућима, самим собом и својим животом у целини.

Одломак из књиге “Конфликти и комплекси”, Андреј В. Курпатов (Дерета)

Извор: detinjarije.com