Секу и руше себе јер су пањеви који никад нису били дрво

фото: Огњен Стевановић

Тата, зашто су посекли дрво?

Било је велико, сине, превелико…

Па зар дрво не треба да буде такво и…

Не, сине, не треба! Малим људима сметају велика дрва…

Зашто, тата?!

Зато што њима смета све што је веће од њих, љубави.

Па дрво је веће од свакога…

Није, сине, од људи није. Од тебе није, видиш…

Како није, тата, видиш колико је, не могу ни најнижу грану да дохватим?

Не мери се тако висина дрвета, пиле моје, већ успоменама…

Успоменама?

Да! Дрво расте са сваким од нас изнова. Ово је било мало кад сам ја био мали, баш као што је мало и сад кад си ти мала, а видиш колико је велико…?

Не разумем, тата?!

Дрво расте од љубави и успомена свакога од нас који смо се пентрали по њему, крили се иза њега, седели под њим, плакали, смејали се, чекали неког, растајали се с неким…

Ја сам се пела на њега…

Да, то је прво дрво на које сам те попео, љубави. На ону најмању и најнижу грану која је израсла само због тебе…

Због мене?!

Аха! Баш као што је она грана тамо високо израсла због мене, а оне тамо још више због неких других који су расли с њим.

Дрво је, сине, старо као најстарији дека и младо као најмање дете које стане под њега и пропињући се на прстиће покушава да дохвати лист.

Па зашто су га онда исекли, тата?!

Зато што они немају успомене, љубави! Они немају своје дрво, па су љути на свако друго! Они су израсли у тужне људе јер нису могли да дохвате ниједну грану, па сад желе да исеку све, да сви буду као они – људи без успомена, без радости, без осмеха кад угледају своје дрво.

А зашто нису сачекали да мало порасту, тад би успели да дохвате сваку грану…?

Не расту они, сине, то су такви људи, они довека остају мали колико год били високи! Да су и џинови, опет не би могли да дохвате лист ни да се попну на прсте јер није довољно само да човек порасте у висину…

Него?

У души, љубави! Кад порастеш у души, онда нема везе колико си висок – тад можеш да дохватиш и облак за реп…

Кад порастеш у души, онда волиш своје дрво, волиш свако дрво, волиш сваки трен одрастања са својим градом и све то брижно чуваш за оне који тек треба да дохвате први лист…

Као ја?!

Да, сине! Као што су неки дивни људи чували дрво за мене да могу с његових највиших грана да волим овај дивни град, тако сам га и ја чувао за тебе, а ти мораш да га пазиш и волиш јако како би га сачувала за оне који ће бити мали кад ти будеш већа од дрвета…

Како кад су га исекли, тата?!

Нису, љубави! Исећи ће га онда кад престанемо да се сећамо, да имамо успомене, да памтимо више тога него што се они труде да забораве, јер мрзе…

Шта мрзе, тата?!

Мрзе свој град, пиле! Љути су на Београд јер их је увек звао да се заједно играју а они су више волели да стоје негде у ћошку и мрзе децу која су расла већа од дрвећа.

И њима је дрво пружало гране да се попну и воле свој град у тишини највиших грана, али они су више волели да не воле па сад желе да нико више не порасте већи од дрвета!

Онако, у души, тата?

Да, лепото моја, баш тако, али не схватају блесани колико је нас порасло већих од сваког дрвета и да које год сруше у ствари само секу оне гране што су расле за њих – наше не могу!

И сад кад више нема нашег дрвета…

Увек ће бити ту, сине, јер смо порасли за њега, а они су остали мали, најмањи, толицки да се изгубе и у трави.

Али мени ће недостајати наше дрво, тата.

И мени, сине! То је био мој први најбољи друг, али ми знамо ону тајну коју они никад неће знати, љубави…

Коју, тата?!

Како порасти већи од дрвета и неизмерно волети свој град у тишини његових највиших грана.

Ту тајну знамо, а они ће довека живети са оном: зашто толико мрзе град који их је волео и када они себе нису?

Они, сине, секу и руше себе јер су пањеви који никад нису били дрво…

Аутор: Михаило Меденица

Извор: nedeljnik.rs