Шест типова проблематичних родитеља – Викторија Нагребецкаја

Проблематична деца или проблематични родитељи?

Пракса сваког психолога обилује молбама родитеља, које се своде на тражење помоћи: „Помозите, имам проблематично дете!“, „Мој син је ван контроле, шта да радим?“
Да ли постоје проблематична деца? На ово питање одговор је само један – не.
Постоје само проблематични родитељи. А дете је тек огледало породице у којем се, ако се пажљиво погледа, одражава све: лични проблеми родитеља, брачни односи, односи имеђу родитеља и деце, несугласице и конфликти.
Имајући све то у виду, не треба ни наглашавати да је то огледало најчешће криво. Та закривљеност се манифестује управо у неконтролисаном и негативном понашању детета.
Понекад се такво понашање може ублажити или чак искоренити. У томе помажу позитивне промене у породичним односима и рад над унутрашњим проблемима самих родитеља. Обоје корисно утиче на формирање дететове личности.
Међутим то се, нажалост, ретко дешава. Зашто? Зато што већина родитеља не жели да призна а некмоли да ради на себи и својим недостацима. Врло често им је потребан психолог да исправи дететово понашање. И што више радите са младима, све сте сигурнији да нису они „тешки“, само је многима од њих потребно здравије окружење.

Док међу родитељима „тешких случајева“ има више него што сте мислили. Ево неколико примера из те шареноликости:

„Великодушни“ родитељи
„Мом детету ништа не сме да фали и добиће све што пожели!“ – то је мото и животни принцип ових људи. Узгред буди речено, не значи да су то људи који не знају шта ће с парама. Напротив, чешће су то обични грађани са средњим или нижим примањима. Међутим, они сматрају да ако је њихово дете нешто пожелело, оно и треба то да добије, без обзира да ли му стварно треба или не треба.
Такви родитељи стално бркају волети са купити. Уместо да обраћају пажњу на дете, поклањају му своје време, награђују га својом љубављу, пружају му топлину и нежност, они му купују играчке и то оне скупље (често и подсвесно или чак и свесно под паролом: „само да ми што дуже не прилази и не омета ме да се одморим или да радим“), унајмљују дадиљу (обавезно да је високообразована: „да се дете развија интелектуално, и да буде васпитано“).

Још би се могао купити и приватни наставник, психолог, педијатар, тренер. Па да човек одахне: „Сада дете има све, и ја се коначно могу бацити на прављење пара – уосталом, дете расте а с тим расту и његове потребе! Треба зарадити за кола, стан, престижни факултет и још триста чуда неопходних за формирање дететове личности.“ И, наравно, ако неко покуша да мало уразуми таквог родитеља, као одговор ће сигурно чути: „Не може се бити срећан и сиромашан“. Иако француски филм „Играчка“ каже да може …

„Брижни“ родитељи
Код овог типа родитеља свака мисао о детету прожета је бригом. „Прехладиће се, можда има глисте, повредиће се, може да се уплаши итд.“ И, да чудо буде веће, дете, као помирено с том најављеном неминовношћу, хвата прехладу, испоставља се да има глисте (а ко их нема у детињству?), плаши се свега и свачега – мрака, лекара, животиња итд. (а од кога је то видело да се плаши, а?…) Али најгори је (у смислу последица) страх да дете неће нешто моћи (везати пертле, возити бицикл на два точка, користити телефон). И пошто не може само, треба му помоћ! Па му помажу, помажу, помажу … Родитељима овог типа било би добро да прочитају књигу Анатолија Некрасова „Мајчинска љубав“ и размисле о томе одакле потиче фраза „мамин син“ или „татина ћерка?“

„Уморни“ родитељи
Ови родитељи су се уморили још пре дететовог рођења. Наоружани илузијама о породичном животу и одгајању детета и суочени, према њиховом мишљењу, са „тешком и суровом свакодневицом“, намах губе интересовање за брачни живот и за васпитање свог детета. Такви родитељи стално понављају: „Не трчи!“, „Не пењи се!“, „Немој ово, немој оно“, „Пусти ме!“, „Сад ћу те казнити!“ И оно чувено: „ Цркох од умора (од тебе)!“ Запамтите, најгора ствар за дете, па чак и за одраслу особу, јесте непажња друге особе, и то блиске особе, најрођенијег. А да би привукло пажњу, дете је спремно на све. За њега је од животног значаја да му родитељи посвете пажњу! Чак није ни важно да ли ће та пажња бити у негативном облику, као грдња или нека врста казне или у позитивном. Дете једноставно тражи начин да скрене мамину и татину пажњу на себе.

„Родитељи перфекционисти“
„Мораш бити најбољи!“ – то је њихов мото. Такви родитељи по правилу имају најмање две факултетске дипломе и маштају о докторату, у најбољем случају раде као асистенти на некој катедри. Настоје да упишу дете у најпрестижнији могући вртић, где се одмалена проучавају страни језик и геометрија Лобачевског. Што се тиче избора школе, наравно да ће, школовања ради, савладати све препреке: возити дете преко целог града, ангажовати приватне наставнике како би се „држао нужни ниво“.
По њиховом мишљењу само је одличан успех довољно добар. Да, и школски план и програм требало би да буду најпримеренији и, наравно, најефикаснији у погледу стварања вундеркинда. На њихово незадовољство, неки наставници „нису уопште свесни“ и не желе да схвате колико је њихово дете посебно. Напротив, они као да намерно покушавају да наметну ученику предмете који нису „важни и потребни“ него крајње непотребни и примитивни и тиме га ометају, одузимају му време и смањују му просек.

„Родитељи губитници“
Парадоксално је што су ови родитељи наизглед већ доста тога постигли. Међутим, ако пажљивије погледате, у њиховом понашању ћете видети стигму неке неостварене жеље.
Професионални спорт, велика позорница, подијум, индивидуалне изложбе уметничких дела – све то не да мира амбициозним татама и мамама. Некада давно њихова лењост, недостатак мотивације, недостатак подршке, заједно са другим „објективним“ разлозима, нису дозволили да се те жеље остваре. Зато ће својој деци пошто-пото „поклонити или усадити“ тај свој сан.
Као резултат тога, пред њиховом децом се отварају „сјајне“ могућности: она могу не само да уче него и да се по десет сати дневно баве већ неком науком, спортом итд., да забораве на бескорисну игру, да се не друже са вршњацима и да не помишљају на обичне ствари које деца воле, сопствене хобије и забаву.
Ако којим чудом успеју да избегну општу исцрпљеност нервног система, неурозе или психосоматозу, остаје им нада да ће на крају остварити свој сан. Тачније, сан њихових родитеља, али то више није ни важно … зар не?!

„Родитељи – спекуланти или манипулатори“
За оваквог родитеља дете представља „средство“ помоћу којег он утиче на друге: супружника, родитеље, родбину. „Није то због мене, то је због детета!“ – тако се један родитељ обраћа другом. И што је дете немоћније или соматски слабије, то је више могућности да овакав родитељ утиче на остале чланове породице. Понекад такви родитељи упорно одржавају деструкцију у породици, повезујући све постојеће проблеме са дететом.
И тако, од рођења окружени најрођенијима који имају горенаведене проблеме, растући у окружењу које нимало не погодује психолошком комфору, наша деца покушавају да се одбране од такве стварности. Тада се у њима покрећу или несвесни одбрамбени механизми или копинг стартегије – свесне методе заштите од стварности која их окружује, покушаји рационализације свог понашања, избегавање размишља о сопственим поступцима, и жеља да се побегне од усамљености или бриге.
А шта ми родитељи радимо? Суочени са овим и сличним врстама понашања (укључујући разне врсте зависности, немање воље за учењем, склоност ка асоцијалном понашању итд., с тим што овде не говорим о деци са здравственим проблемима), гласно кажемо себи и онима око нас „Моје дете је проблематично!“ И никад ни на тренутак не дозвољавамо ни зрно сумње: „А да нисмо ми родитељи проблематични?“ …

Одабрала и превела: Весна Смиљанић Рангелов

Извор: detinjarije.com

Зашто деца данас све мање поштују родитеље...Умјесто рођенданске здравице – Бојана...