Шта радиш кад се изгубиш на тренингу? A у животу?

Непрегледна колона милећих камиона је резигирано одмахивала главом кад нас је видела како журимо да стигнемо на тренинг. Никада до тада нисмо закаснили, ево већ три године. Понекад пар минута, али увек пре него екипа после договора о тренингу крене у шуму.

Већ помирени са кашњењем, док смо пристизали калкулисали смо шта можемо да урадимо. Шта бисмо радили да је тренер са нама? Прошли пут кад смо радили узбрдице, радили смо један велики круг и петнаест узбрдица и то траје сат и мало јаче. Дакле крени, па ћемо их вероватно стићи негде.

Добра ствар овде је што је тренер цела заједница. Кад је тренер човек, он увек може да затаји. Зато су наши стари живели у заједницама, задругама, па је увек било неког ко може да припомогне. Како је живот постајао комфорнији, престала је потреба за помагањем, а људи су закључили да је престала и потреба за заједницом. То је била фатална грешка, јер човек помисли да нешто у животу може сам. Шта може човек сам без заједнице? Не може да се роди, не може да воли, не може да рађа, нема коме да се посвети… и не може да буде слободан.

До краја првог круга, који пролази поред Хајдучке чесме па се преко асфалтног пута наставља на почетак узбрдице, нисмо видели ни једног другара са тренинга. Дакле, то је то, сами смо. Нема нам друге него да весламо сами до краја тренинга. Лакше је тренирати у заједници, али њено одсуство не сме да га заустави. Тренинг ништа не сме да заустави. Као ни живот.

Шта да радимо кад се изгубимо у животу? Кад нам буде битно да се докажемо другарима који су набавили робу од новог дилера? Када седаш пијан да те другар са журке вози кући, а знаш да је попио више од тебе? Кад те једног дана остави жена, а наредног изгубиш посао, па прозор и призор на панораму града, којом си се поносио, креће да те мами обећавајући олакшање. Кад ти јаве да ти најбољи другар има рак и да има пар месеци живота… или кад ти то јаве за рођено дете…

Сети се шта би твој тренер рекао. Свакако си га имао. Нема човека без тренера. Можда ниси имао најбољег тренера у животу, можда је био заузет плаћањем рачуна и кредита, можда и други нису били ту. Можда је био и лош, малретирао кеву, односио ствари из куће. Нема везе. Преживео си. Слушао си приче о другим тренерима, запамтио неке, некима си се дивио као клинац, неке си презирао, али свакако си имао неког ко нацртао линију добра у теби. Можда је то био Свети Сава, можда Милош Обилић, можда Стеван Синђелић, можда Достојевски, можда Пупин и Миланковић.

Сети се свог тренера. Шта би сад он рекао, којим речима би те подучио, упутио. Шта би ти рекао где да идеш и како да тренираш.

Како смо завршили петнаесто брдо и направили фотографију, изнад нас протрча група УТС тркача. Они су овога пута били на дужој узбрдици на којој нисмо били пола године. Ваљда је јутрошња киша утицала да се тамо крене. Нема везе. Заједно само завршили тренинг разговором као што је то обичај овде.

На крају се заједница ипак нађе.

Само настави да тренираш.

Удружење Први пут с оцем

Останите информисани