Камп Тате и ћерке на Гочу

Шта је ваша прва помисао када чујете реч камповање?
За многе, то је авантура и неко ново искуство. Неки од нас су спремни да се одваже и препусте, док би други много радије избегли то искуство.

Једно је сигурно. Тај измештени боравак на мање познатом терену, спавање у шатору, вода са извора, храна са отворене ватре – све то буди дубоко усађене исконске нагоне у нама, акумулиране хиљадама година.

Онда можемо да схватимо, да недостатак свих дистракција и привидног комфора свакодневног живота, заправо ствара једну нову прилику. Прилику да боље спознамо ко смо, зашто смо уопште овде, и шта заиста желимо да постигнемо док живимо.

Крајем августа, по повратку са одмора, као породица, видели смо да нисмо испуњени и да нам још нешто недостаје. Нисмо знали шта. Све је изгледало супер и припреме за полазак детета у први разред су увелико у току. Угледах рекламу на интернету за Камп Тате и Ћерке. Као поручен! Након краћег породичног разговора одлучујемо да се пријавимо.

Помало изненађујуће, сви људи у околини су знали за организацију Први пут Са Оцем, а ми смо сазнали по први пут. Неки од пријатеља се премишљају већ неко време, и по пар година, неки нам говоре да смо луди и да они то никада не би урадили, неки нас охрабрују и одају признање на такву одлуку.

Време брзо пролази, креће школа и нови ритам са њом, и убрзо добијамо позив за први припремни састанак. Сазнајемо да ће на кампу бити двадесетак очева и тридесетак ћерки, све сличног узраста. Никог још не познајемо, али су сви позитивни и одлично организовани. Неизвесност попушта, усхићење расте, припреме се интезивирају. Након другог састанка схватамо да смо потпуно спремни, прихватамо додељене улоге и радимо се поласку.

Долазимо предвече, сунце је већ зашло и сазнајемо да немамо мобилне мреже. Натоваримо оно што нам је неопходно да се улогоримо и прегурамо ноћ и крећемо у потрагу за кампом који је близу. Шум потока који нас прати не дозвољава нам да чујемо људе који су већ ту, скривени у мраку иза брежуљка. Светлост месечине придружују се наше лампе и док напуштамо безбедност паркиралишта, упућујемо се у непознато и тражимо пут до кампа. Преко импровизованог мостића, уз пар скокова са камена на камен, пратимо стазу и убрзо видимо светлост ватре заклоњену разиграним силуетама. Срећни и безбедни, схватамо да смо коначно стигли. Кроз непуних пола сата, стекли смо нове познанике, расклопили шатор и распаковали се, уживамо вртећи на ватри последњи залогај за тај дан.

Уследио је незаборавни викенд препун садржаја. Од купања у потоку (било очекиваног или неочекиваног), преко заједничке шетње кроз шуму до оближњег извора, забаве уз лопту, фризуре и остале реквизите, до вешто осмишљених радионица, скупове уз ватру ради оброка и песму уз пратећи звук гитаре. Низала су се нова познанства, препричавала анегдоте и делила искуства. Измешани, насмејани и срећни, на тренутак смо били потпуно одвојени од устаљене рутине свакодног ритма живота, подсећајући се на циљ и жељу да постанемо бољи. Бољи као дете, као родитељ, као човек.

Крај је сезоне, и следећи камп долази тек следеће године. Искрено се надам да ће ови редови послужити као позив да се и активирате и прикључите некој од авантура у организацији Први пут Са Оцем. Верујем да ћемо се на некој и упознати и радујем се учењу из ваших прича и искустава.

Никола Сологуб, Први пут с оцем