Тате, пустите их да вам се „пењу на главу“!

Сада, Тристан и није толико узбуђен када се вратим са посла. Деветогодишњаци се воде као предтинејџери и, да вам кажем, види се. Када дођем кући, он обично седи на каучу, домаћи је урађен, слушалице су у ушима и удубљен је у игрицу коју игра на свом таблету. Често чучнем поред њега, скинем једну слушалицу и питам: „Какав ти је био дан?“
Насмеје се, промрља нешто о томе да је дан био „океј“ и врати се својој игрици. И понекад, у тим моментима, размишљам о томе шта сам пропустио. Осећам се као да га јурим да ми поклони мало пажње зато што сам пропустио када је он  тражио моју пажњу. Није да он мене одбацује. Верујем да нас двојица имамо добар однос, и већином времена је он једно предобро дете. Само постаје самосталнији и мање га занимамо моја пажња и ја, а више његова интересовања и он сам.
Размишљао сам неко време о овоме, али нешто у реченици тог оца на састанку, у његовом лицу на коме се видело жаљење, склопило је коцкице у мојој глави. Ја немам петоро деце, имам троје. И свe троје су прилично млади, али када помислим на свог најстаријег сина који ме више не дочекује онако на вратима, осећам неко пробадање у грудима и разумем зашто је тај отац плакао.

Тог дана, после састанка у цркви и после посла, паркирао сам кола испред куће, као и увек. Седео сам неко време у колима проверавајући нешто на Фејсбуку што се само у том тренутку чинило битним, а могло је да сачека. Неко је покуцао на прозор. Погледао сам и видео своју седмогодишњу ћерку са својим слатким, крезавим осмехом; у очима су се видели узбуђење и срећа што ме види. Вероватно је гледала кроз прозор куће, седећи на наслону кауча и узбуђено ме чекала како би ми испричала шта јој се све десило и ето мене, дошао сам, а не улазим право у кућу да је видим.