Глава - Промишљање, Стратегија, Систем
Систем је неопходан оквир сваког стварања, било да говоримо о профиту, здравству, образовању, војсци, држави, фудбалском клубу. Или подизању деце.
Бориш се да ти у фирми не дају неку руководећу позицију јер као „немаш лидерске вештине“. Волиш да радиш оно за шта си се школовао, да урадиш посао и да те не боли глава, да се забијеш у свој ћошак и пишеш свој код, да не зависиш од људи и њихових ћуди, да кад данас оставиш посао знаш да ћеш сутра у истом стању и да га затекнеш.
И тако све док једног дана није дошла мама насмејана (право из породилишта као да то није ништа) и донела ти једног другара који вапи за твојим „лидерским вештинама“. Па онда за пар година још једног. Па још једна итерација. И тако се нађеш у небраном грожђу, или беше бостану, без „лидерских вештина“ са екипом коју мораш да храниш, пресвлачиш, водиш у парк, успављујеш, причаш приче, учиш да пишу, цртају, певају, раде колут напред, пењу на дрво, не пљују одозго на људе, лепо поделе играчку, па онда и сендвич, помогну другом у невољи… И наравно пожелиш да одеш код шефа да му кажеш да се ниси школовао за ово, а шеф те гађа броколијем из омиљеног тањира и подсети те да му промениш пелену.
И овде постаје јасно да нам треба Анатомија очинства (гледај у слику горе). Области и вештине описане у даљем тексту су заједничке било који лидершип тренинг, било да се ради о менаџеру у софтверсој компанији, тренеру фудбалског клуба, официру или ћалету.
Систем је неопходан оквир сваког стварања, било да говоримо о профиту, здравству, образовању, војсци, држави, фудбалском клубу. Или подизању деце.
Мораш прво да заштитиш своје људе од других, а онда и да их научиш да штите себе од других и друге од себе.
Отац мора да буде подржавајућа фигура која препознаје жеље и настојања детета и негује их.
Дете природно од родитеља очекује усмерење и путоказ. Буди свестан да ове елементе обезбеђујеш чак и када мислиш да то не радиш – дете гледа.
Није довољно да отац указује на то шта треба у којој ситуацији да се уради, већ то треба и да покаже својим примером. Лични пример вреднији је од хиљаду савета.
Када је све урадио што треба, отац треба да се склони у страну и препусти управљачу палицу млађима. И да ужива у томе.
Две крајности менталитета које срећемо на камповима су вођа и туриста. Вођа је први кад треба да се помогне другоме, размишља како да унапреди процесе и како ће то што уради утицати на децу касније. Не требаш да га молиш да нешто уради јер сам посматра и ангажује се чим примети да треба. Није му тешко да жртвује свој комфор због другога. Ако се појави нека непредвиђеност или проблем, креће да га решава без обзира да ли је завршио факултет за то.
Како препознамо вођу на први поглед? Сам приђе и пита: Шта могу да помогнем?
Туриста са друге стране жели да се одмори, ужива и конзумира што више лепота које природа може да му пружи. Комфор се за њега светиња. Пасиван је и мораш да га замолиш да нешто уради, чак и оно што је дужан да уради. После неког времена ти је лакше да га пустиш и да то што треба да се уради, урадиш сам.
Временом срећемо све мање туриста, али свеједно ова прича је добар метод да се илуструје шта желимо да постигнемо:
То какав си на кампу, вођа или туриста, такав си и у породици. Да ли си покретач и стуб или те жена и деца сматрају додатним дететом?
Да би био добар вођа још ти треба да знаш шта је Тимска писменост и да скапираш да се едукација не одвија по механичким (сипаш неком знање у главу и он зна) већ по органским принципима.
Што се циљева тиче, да би их остварио, прво мораш да их имаш.
Однос уважавања према својој личности чини самопоштовање. Нема бољег окружења за стицање самопоштовања од природе где је све окренуто животу.
Интегритет је јединство менталних, емотивних, когнитивних, бихејвиоралних, вољних и телесних способности. Српски превод ове речи је Честитост.
Однос према сопственом бићу човека је сличан његовом односу према природи. И обрнуто. Преко природе можемо научити многе ствари: да је човек пријатељ, а не конкуренција, да обиље без захвалности води у апатију, да је храна гориво, а не средство за крпљење самопоштовања…
Природа пружа могућност афирмације способности које у граду не могу доћи до изражаја. Сопствени однос према менталним, моторичким и другим способностима чини самопоуздање.
Човек постаје одговоран тако што прихвата себе и своју улогу у овом свету. Због виших циљева се повезује са другма и идентификује са онима који су му битни на том путу.
Храброст је способност да се ситуација сагледа из перспективе вредносног система, а не ризика. Да би неко постао храбар мора да има добру способност сагледавања реалности овде и сада.