Трка Видри, клисура реке Градац, 7км

Ах, река Градац, моје родно место, сигурна зона, што се мене лично тиче. 7Км – добро, није много. Можемо то ми. Чак и да се деси да Људмила неће да пешачи, могу да је пренесем, после троје деце, од мене су још једино бицепси остали, неће бити фрка.

Амбициозно смо уплатили трку и то је било то Никаква спремања, никакве додатне припреме. Свакодневни живот, вожња бицикли, ходање кроз град и то је то. Деца су узбудљиво чекала, размишљајући да ће они то очас-посла да заврше. Стално смо правили паралелу колико је то 7км у рутама које прелазимо кроз град.

А онда је дошло време да кренемо на трку. Схватили смо да ми немамо апсолутно никакву опрему која би ту као требала да се има. Муж чак нема ни патике, има неке старе, али као да их нема. Моје патике су такође 10 година старе и не помишљам да купим друге, јер добре су ми, нису поцепане. Деца имају неке патике које смо им купили пред полазак у школу и као и свака друга обична породица у Србији то је то, једне патике за једну сезону. У сваком случају ми нисмо планирали да трчимо, да будемо најбољи, планирали смо да уживамо у заједничком обитавању у природи, да упознамо друге људе, да видимо и ослушнемо наше породичне капацитете…ништа више, али ништа мање.

Дан Д. Устајање, облачење, храна јер сам знала да ћемо тих 7км прелазити сигурно 3-4 сата, нека чоколадица и вода. Место нам је познато, већ смо ту небројено пута били и деца га много воле. Добили смо број, мајицу. Деца су цупкала уз стално питање кад ће, кад ће. И старт је могао да почне. Поделисмо се ко фол у две групе, оне који ће заиста да трче и нас који смо дошли да се пресабирамо у природи. Видим ја да је старт кренуо жустро и схватим да нема ништа од пресабирања и да, бре, мора да се трчи. И тако, клупко је почело да се одвија, група је била хомогена, један водич напред, други водич на зачељу колоне. Њихово је да нас сигурно спроведу до окрепне станице на 4. километру. Рекли су да има прелаза преко воде, али не да их има 20 :). И тако је све почело….Први прелаз је ишао узбудљиво, уз цику и вриску, родитеље који изувају своју децу и поново обувају и ту група поче да се расипа. Отперјаше они што су се спремали, а ми пензионери остасмо да клацкамо. Муж виде да сад може да се опусти па извади своје апарате па полако шкљоц, шкљоц. Деца су храбро ходала, помало трчала, прелазила препреке и нису се бунили. Остало нас је 10ак на зачељу и водич. Успут смо срели много кампера, роштиља, чорби, па и понеку гуду, деца су постајала гладна и на сваком сусрету са камперима пожелели би да је то баш њихов камп и да се ту укотве, скину у купаће гаће и наставе уживање. Али, авај! Трка је требала да буде завршена.

Докопасмо се ми окрепне станице на 4. километру, застадосмо да попијемо воде, поједемо неку банану, неко да каки, друго да пишки, треће да се љуља. И дотле је све било добро, а онда је наступила криза. На брду изнад манастира Ћелије ваљало је било поставити мотивационог говорника. Изашли смо из клисуре, воде, хладовине и докопали се копна, висине и јаре. На леђима два ранца, у рукама дете од 15кг и вуци, брале, уз брдо. А брдо никако да се заврши. Идеш и идеш и идеш и као вечност. Деца румених образа, већ уморни и не виде више циљ, не виде лепоту, нису сигурни зашто то раде. Излазак из зоне конфора. Борба са самим собом. Милутин седе на неку стену и каже: Ја ти више не могу. Поред њега седе Наталија, каже, не могу ни ја. То искористи и Људмила па седе и она. А Огњенка жустро настави право желећи да што пре стигне. Успесмо да се изборимо са кризом. Водич Дејан, који и иначе ради доста са децом, успео је да их ободри и да им да вољу и мотив да наставе уз брдо. Ја наставих да клацкам са Љукицом у рукама. Идем, а ноге тешке, руке боле, мисли се роје, псујем, наравно, али не стајем. Али ја сам иначе приметила како ти моји излети са Први пут с оцем врло лековито делују на мене, ту добро видим шта сам и где ми је место, као и шта треба мењати. Јер, људи, ово је 7км, не 70. Успон и стаза нису баш нешто пуно захтевни, али видиш колико ти је ослабљена воља, видиш шта би било да је ситуација загуљенија. Шта би било да није био сунчани дан и 30 степени. Шта би било да је киша. Да је снег. Да је ветар.

Избисмо на врх брда и спуштање је почело, последњих 2км до циља. Мирис слободе и победе играо је пред нашим носем. Адреналин нас је пуцао. Деца су постала расположенија. И напокон сусрет са циљем, последњи загаз воде и ту смо. Заједно, као и на почетку. И јачи. И одлучнији.

После неколико дана када се све слегло од саме трке и када су слике почеле да пристижу почињу да се октривају и личне борбе. Огњенка рече да су јој ноге страшно трнуле на успону и да је мислила да неће моћи да изгура и тај дан је била доста исцрпљена и некако љута. А, ево, кад је видела своју слику, са медаљом и осмехом победе, победе над самом собом, осмех се развио од увета до увета и рече: „Баш је било добро, тешко, али добро. Мораћемо опет.“

Знате, видиш на овим путешествијама ко си, куда идеш, како се мењаш, како ниси ни за шта а мислиш да си велики. Нису километри важни, нису победе важне, не победе над другим, него победе над собом.

Текст: Татјана Радић Милутиновић

Фотографије: Ђорђе Ђоковић

Трка у организацији West Serbia Trails и Први Пут С Оцем