Васпитање је сусрет између две личности – Иван Јовић

Иван Јовић је српски редитељ и писац, а ја га некако доживљавам и као хроничара који бележи свакодневницу у којој живи и у којој ствара. У својој, не тако дугој стваралчкој каријери, објавио је неколико филмова а најпознатији су: Исцељење, Завештање, Виноградар. Објавио је и 4 књиге, а недавно је и режирао позоришну представу Кири и Клодел. Уз све ове његове пројекте са њим заједно или као коаутор или као подршка ствара и његова супруга Моња Јовић и не би било у реду не споменути је. Њихов заједнички стваралачки капацитет заиста даје ветар у леђа и у ова тешка времена представља светлост на крају тунела.

Како си себе замишљао као оца, а како је на крају испало?

Своју жену сам упознао у раној младости, више од пола живота смо заједно. Првих година нисмо имали деце. Сећам се, у једној шетњи, баш поред Народног музеја, тамо на самом уласку у Трг, она ме питала како замишљам нашу будућу децу, ако их будемо имали. Рекао сам тад да ће нам деца бити паметни мангупи. Нисам много погрешио. Добили смо три ћерке и све три имају ту менталну оштрину, унутрашњу центрираност и шарм – а то је оно што ја подводим под паметни мангуплук. Тако да сам ја прво замишљао њих, какве ће бити оне, па сам онда, следствено томе, замишљао можда и себе као оца. Али сам некако веровао да ће се тај њихов паметни мангуплук сам по себи догодити већ рођењем, а да ћу ја бити ту да томе сведочим и уживам. И нисам много погрешио. Такође, надао сам се кћеркама, признајем.

Имаш три ћерке, какву стратегију примењујеш одгајајући их?

Код мене је то мало комплексније зато што сам ја и по професији педагог, тако да је моја способност за анализу и дечјег понашања и мог понашања према деци значајно прецизнија. То ниуколико не значи да ја не грешим према деци прилично редовно, то само значи да ја своје грешке прецизније уочавам и именујем и да се због њих можда нервирам више него неко ко нема ту врсту образовања. Васпитање је, међутим, сусрет између две личности. Да бисте били кадри да васпитавате, ви пре свега морате бити личност, значи морате у том васпитању почети од себе самог, од унутрашњег рада на себи. Искреност је пресудна. Деца ће прозрети кроз сваку вашу маску. Маске ауторитета, памети, надмоћи – све то треба заборавити у односу са децом, а вероватно и у односима уопште. Деца вас изнутра неће поштовати ако се фолирате. Пред својом децом увек стојим као личност, и оне предамном као личности. То је основ, не знам да ли је то стретегија, али то је основ. Нема лажи.

Осим што си телесно постао отац добивши ћерке, шта те још дефинише оцем?

Оцем те дефинише спремност на жртву. Лаж је да се љубав не да измерити – онолико колико си спреман да се за нешто жртвујеш, толико волиш. То важи и у другим односима са људима а не само у родитељству. Мислим да ја имам снажан очински инстинкт и да сам кроз живот многим људима и односима управо тако приступао – помало заштитнички, у жељи да људе заштитим некад и од њих самих. То је неко витештво у које сам одувек веровао, да треба бити ту за слабијег, да се жртва мора поднети да би се уопште порасло до човека. Та спремност на жртву која је последица безусловне љубави већ учи моје кћери да у животу генерално не очекују ништа мање од тога. Да оне треба то да пруже, али да треба то и да очекују од блиских пријатељских и свих других односа, иначе односи нису смислени.

Лаж је да се љубав не да измерити – онолико колико си спреман да се за нешто жртвујеш, толико волиш.

Кога све доживљаваш као свог оца?

Бога прво. За мене је то темељни однос. Данас то не можеш рећи а да не звучиш као некакав религиозни фанатик, али код мене је то тако, инстинктивно и интуитивно, од детињства. Не могу баш рећи да сам одрастао у некаквом посвећеном религиозном окружењу и искрено не знам ниједног припадника моје генерације који јесте. Али сам кроз све тешке тренутке своје дечје и касније младалачке усамљености пре но што сам срео своју жену – ја могао разговарати са Богом. И имао сам осећај и да ме чује и разуме и воли ме иако добро види какав сам, а нисам сјајан по много основа. После је у животу било личности које су биле више бих рекао ментори него очеви – људи који су представљали путоказ у неком тренутку, од којих сам имао шта да научим. Мој професор књижевности, Александар Јовановић, онда доктор Светомир Бојанин, код ког и сада осећам само прихватање и љубав, и једно дубоко разумевање тога ко сам.

У чему је твој отац био најбољи?

Мој отац је припадник једног нараштаја који је на својим леђима изнео невероватно сложен процес изградње једног друштва које их је на крају разочарало и напустило. То су људи који су из малих средина – сеоских, маловарошких – прелазили у велике и у том процесу остајали без својих упоришних тачака. Долазили су из средина у којима је цела заједница учествовала у васпитању детета, и онда се на неки начин нашли сами и на сувом. Данас схватам колико је то био тежак задатак, и разумем боље напетост коју су околности код њега стварале. Мислим да су дуго расли у том процесу и ја свог оца откривам тек сада кад је постао деда, а кад сам ја постао отац.

Да ли нешто од тога што те научио сада примењујеш у васпитању?

Покајање. Примењујем покајање. Тек кад се суочим са својом децом, са средњом ћерком Милицом нарочито – јер она невероватно личи на мене – ја разумем изазове са којима су се моји родитељи суочавали. Ја нисам био лак за руковање. Био сам, и сад сам, компликован, са вишком креативности коју не трпи школски систем, са живим и немогуће радозналим темпераментом, са целим тим пакетом са којим моји једноставни родитељи нису вероватно сасвим јасно знали шта би. Мене су васпитавале књиге, филмови и музика и требало је да одрастем па да схватим да су заправо те књиге, филмови и музика само капитализовали неке правце које су у мени утврдили моји родитељи. Тај сусрет са сопственом децом важан је јер човеку омогући да пружи опроштај својим родитељима са једне стране, а са друге му омогући боље размевање себе самог. Некако се кроз наше сопствено родитељство заокружи наш однос са нашим родитељима. То је велика привилегија. Тако да ја примењујем покајање. Знам да се мој отац покајао за неке своје погрешне процене и поступке, иако он то не уме речима највештије да изрази. Ја само гледам да у том покајању будем бржи и ефикаснији и да не прођу године, него да га применим што пре. У томе помогне некад и оно педагошко образовање поменуто на почетку.

У филму Завештање приказујеш судбине оних који су преживели логор у Јасеновцу. Има ли ту примера родитељства из којих можемо учити?

Завештање се бави страдањем у Независној Држави Хрватској. Имам потребу да то нагласим јер све чешће примеђујем тај фокус на Јасеновац. Људи превиђају да је Јасеновац био само једно место у топографији терора, највеће и најважније, али никако једино. Постојао је систем логора и постојали су масовни злочини почињени на кућном прагу. Сведоци Завештања говоре о свему томе. Пошто су они у то време били деца, место родитеља у њиховом животу било је централно. Свест да их родитељи не могу заштити – најшокантније сазнање. Како су одвајани прво од очева – и како се многи очеви нису вратили јер су бивали често прве жртве – код многих је остао целоживотни жал што нису у стању да формирају слику оца. Остаје један недовршени однос, који се некако болује читавог живота. Истовремено, код највећег броја сведока јавља се лик мајке, који је готово епски. То што су те жене претрпеле, нарочито бивајући одвајане од своје деце – то су епске сцене. У питању је несхватљиво страдање, током ког је често показивана несхватљива снага и често су ликови мајки у свему томе потпуно монументални у исказима њихове деце, сада старих људи. Шта из тога, тог њиховог искуства учимо? Учимо се да живот нема квалитет ако мрзимо. И учимо да зло не може човеку одузети достојанство, чак и ако га у потпуности физички понизи. Понижава нас само предавање злу. Иначе остајемо нетакнути. То су ме научили моји сведоци. То су ми посведочили својим животима, а не само својим речима.

Инсерт из филма Завештање

Шта би поручио другим очевима али и родитељима уопште?

Да воле. Љубав је једина ствар која нас чини слабијим од другог, али која нас истовремено не унижава, него нам даје снагу и мотивацију. Заборавите на замке ега, на играње игара, на жеље за доминацијом, на императив да будете велике снажне тате који имају одговоре на сва питања, који су увек на висини задатка, који све знају и у сваком тренутку владају ситуацијом и идејом шта даље. Ако вам неко намеће да такви будете, одуприте се, не морате такви да будете. Морате само да волите и да се трудите да будете бољи, дан за даном. Будите са својом децом оно што јесте, немојте их лагати да сте бољи него што јесте, снажнији него што јесте. Прихватите своје несавршености и потрудите се да их исправљате, и прво то радите на себи, а деца ће природно кренути за вама. И даље верујем да је лични пример кључан за начин како ће наша деца перципирати свет, какав ће однос имати према другим људима, животињама, природи, образовању и личном развоју. Све оно што нам се сада учини да не чују и не схватају – све ће се то негде, на њиховом путу капитализовати. Сваки и најмањи напор који начинимо да ми сами будемо бољи људи утицати ће позитивно и на нашу децу. Деца су велика школа стрпљења.

За портал Први Пут С Оцем, Татјана Радић Милутиновић

Удружење Први пут с оцем

Останите информисани