Захар Прилепин и његова супруга Маша имају четворо деце.
У тренутку када је вођен овај интервју (фебруар 2012) Глеб је имао 13 година, Игњат 7, Кира 6, Љиља 6 месеци.
Писац је о њима овако говорио: „Глеб је паметница, воли да чита, свестран је, бескрајно радознао тип… Игњат је светао, готово бео, нежне грађе, према њему се опходим као према цвету… Врло је интересантно како се њих двојица један у другом осликавају: један је рођен 12. други 21. јуна, један у 6.20 ујутру, други у 6.20 по подне, један је у породилишту носио број 13, други 31… Кира је треће дете и прва ћерка. Са становишта психологије, она је најспокојније, сталожено, упорно дете, које апсолутно није склоно испадима… Љиља је најмлађе ћеркица, има 6 месеци. Верујте, већ сам искусан отац па ми усхићење није баш својствено, али Љиљечка је скроз необично дете – радосно, позитивно… очаравајуће дете, зрачи срећом и ја сам у њу скроз заљубљен и само је љубим.“
Сећате ли се кад су вам се први пут јавила очинска осећања?
По природи сам породичан тип, склон патријархалном начину живота, одрастао сам на селу у великој породици. Моји родитељи додуше имају само сестру и мене, али сваког лета се у нашој кући у Липецкој области окупљала цела фамилија, сестре и браћа од тетки, стричева и ујака, стално је пристизала понека принова, увек је било мале деце и ја сам се често бавио њима… Имао сам 23 године када ми се родило прво дете и уопште нисам имао осећање збуњености нити сам мислио да сам још увек клинац и да се и сам нисам наиграо. Помагао сам жени на сваком порођају и мислим да то благотворно делује на психу. Ја сам био тај који је први видео своју децу, узео их својим рукама из руку бабице. То намах отклања сва евентуална питања у вези с осећањем очинства.
На кога више личе ваша деца?
Сва моја деца међусобно личе преко мене. То јест, сва више личе на мене него што личе међусобно.
А јесу ли нешто повукла на маму?
Мимика, гестикулирање, говор – мама проводи с њима много више времена него ја, па зато то усвајају од ње.
Какве су ваше методе васпитања?
Тај израз у нашој породици не постоји. Имамо два метода: доследност родитеља у погледу свих њихових жеља и тражења и безрезервна љубав коју деца морају увек осећати – без обзира на расположење родитеља, деца морају да осећају да ће их родитељ увек помиловати, сажалити се и заштитити их. Очигледно је да, ако се родитељи труде да науче дете неким социјалним или породичним навикама, а понашају се супротно томе, из тога неће испасти ништа паметно. У нашој породици има више деце него у просечним породицама. Зато наређивање, а тим пре наговарање, није уобичајено. Је ли нешто речено – сви иду и раде јер сви знају да су мама и тата заузети, па и сами имају доста посла те им није до убеђивања.
Да ли сте некад морали да кажњавате децу?
Још једном да поновим: када се у кући доследно врши усмеравање и родитељи не оповргавају оно што су раније говорили (чак и ако им то компликује живот), неопходност кажњавања отпада. То је војничка дисциплина у добром смислу те речи – када постоји послушност деце и када нема расправе о смерницама које се добијају од оца односно мајке. С времена на време, да бих жени омогућио да се мало одмори, узмем троје старије деце и одемо на село. Једном су толико дуго распремали дечју собу и понашали се безобразно, да сам повисио тон – а то радим врло ретко. Забранио сам им да три дана гледају цртаће. То што је тата био гласан и нешто забранио, деловало је на њих продорно.
Зар се никад нисте нашли у ситуацији да не знате боље?
Наравно да јесам. Али то не значи да треба те сумње делити с дететом. Понекад ти их је жао, она почињу да плачу, али истрајати у одлуци потребно је због васпитавања карактера – и увек се испостави да је то за дете било боље. У нашој породици кажемо да „постоји фронт твог живота“. Тата и мама имају свој фронт, деца свој, и свако одговара за свој фронт. Деца знају да су родитељи увек ту да помогну, али да своје обавезе треба извршавати беспоговорно.
Да ли се некад догодило да нисте донели исправну одлуку?
Не сећам се таквог догађаја због кога бих се и сад кајао… Но, ево, можда ово: ја сам имао проблема на послу, а Маша је имала проблема са здрављем, морала је да се опоравља па смо често слали малу Киру код дадиље. Десетак дана месечно проводила је код ње. Тако смо пропустили неки период њеног развоја и нисмо разумели зашто ради неке ствари. Тамошња породица је скроз другачија, атмосфера је народска, па је Кира понешто преузела. И кад је дошла кући, сећам се да се није баш сналазила. Чим смо то осетили, прекинули смо ту праксу.
Која је очева главна улога, а која је главна улога мајке?
Родитељи су гаранција тоталне заштићености породице. Отац је пружа с мушке стране, мајка са женске. Дете никада не треба да посумња у снагу, храброст, у то да ће му отац обезбедити шта му је потребно, зато што је то страшан шок. Моја жена Маша подржава важност оца у мом одсуству, да је отац главни, да он доноси све важне одлуке. Каже да је тата познат писац, да му слике излазе у новинама да о њему говоре на ТВ. Сви наставници знају за мене. Синови се према мени односе врло озбиљно. На пример, снимио сам песму с култном реп групом 25/17… Моји синови слушају ту музику, и за њих је био догађај то што тата наступа с овима. Они се никада не хвалишу тиме што им је отац „фаца“, али осећам ја да је то за њих ужасно важно. На оца гледају готово с неком бојажљивошћу, моја реч за њих је веома важна. С мамом могу да буду слаби, рањиви, а с татом – треба да си јунак у сваком смислу.
Да ли говорите деци о политици?
Живели смо донедавно у малом двособном стану, тек недавно смо купили већи и сад се сређује. У тим околностима, деца су морала чути сваки разговор између супруге и мене, чак и ако смо га водили у кухињи. Они су у току с оним што се догађа у земљи. То им дође као позадина. Једном се догодило нешто интересантно. Ја сам организовао Марш несагласних, пратили су ме, хапсили ме безброј пута, позивали телефоном, нешто као претили. Све то није могло остати непримећено. То је било крајем лета. А 1. септембра Игњат се враћа из школе и прича како им је поводом почетка школске године долазио губернатор, и сви су му пљескали а он није. У знак протеста.
Гледа ли се ТВ у вашој породици?
Не, није прикључена антена. Али могу да се гледају филмови и цртаћи.
А интернет?
Ни интернет нисмо имали дуго времена, али недавно сам га „набавио“. Најстарији син је рекао да сви имају мобилне с интернетом па то исто треба и њему. Без проблема смо му купили телефон с најбољим могућим интернетом да би могао да посећује друштвене мреже те да не осећа недостатак социјализације. А пошто код куће интернет немамо, ја га користим само на послу. Не треба губити контролу над тим стварима. Ако дете нема могућност да у сваком трену само кликне на нешто и одмах почне да гледа, оно ће мало обилазити па ће на крају наћи нешто смислено чиме ће се забавити. Дете би морало изградити навику да осмишљава стварност, да чита. Ако се детету допусти приступ интернету рано (Глеб га је добио са 12 година, млађи ће, могуће је, добити раније), дакле пре него што су научили да располажу својим временом, биће напросто зомбирани.
Шта очекујете од школе?
Ништа, мада Игњату школа иде добро. Но ако му иде – иде, ако не иде – не придајем томе много пажње. Захвалан сам школи на томе што у њој нема задртих наставника, који држе само до свог предмета – тобоже ако човек не зна техничко цртање, ништа од њега неће бити у животу. Што се мање мешам у школу, то боље за све. Они раде свој посао, родитељи – свој.
Шта је најважније чему треба децу научити?
Мушкарца да буде мушкарац, жену да буде жена. И одговорности – свако одговара за све што је урадио.
„Моји приручници за васпитање су класици дечје књижевности. Мене су васпитала двојица Енглеза, двојица Француза и двојица Американаца. Киплинг и Конан Дојл, Жил Верн и Дима, Марк Твен и Џек Лондон. Касније је прорадила и руска класична књижевност; све што је речено о части и савести у „Капетановој кћери“, „Дубровском“, „Невољама нашег времена“ – за мене је важно и дан-данас.
Превела: Весна Смиљанић Рангелов
Извор: detinjarije.com