Распад традиционалних полних улога жене и мушкарца битно се одразио на начин на који волимо, ступамо у љубавне везе или брак, заснивамо породицу. Промене у улогама жене и мушкарца су се одразиле и на улоге мајке и оца. У традиционалној култури мајка је задужена за пружање љубави, а отац за дисциплиновање детета. То је омогућавало да деца добију од родитеља оно што им је потребно за исправан развој у одрасле самосталне људе: љубав и дисциплину.

Данас је све више породица у којима се родитељи не понашају као мама и тата, већ као две маме: као женска мама и као мушка мама. И он и она се труде да детету пруже што више љубави, што некада доводи до правог такмичења између њих. Док је у савременом васпитању принцип љубави истакнут и стављен у први план, принцип дисциплине, израз очинског и мушког је занемарен.

Зашто је дошло до ове промене, и како на будуће генерације утиче то што добијају пуно љубави и премало дисциплине?

Сазнања које нам је у протеклих стотину година почела доносити психоанализа, битно су утицала на наше колективно свесно и несвесно. Општеприхваћена је чињеница да се деца која од родитеља нису добила љубав развијају у неуротичне одрасле личности. Не желећи да праве ту грешку многи су поверовали да би супротно родитељско понашање – стално показивање и доказивање љубави – било кључно за развој детета у самосталну и ментално здраву одраслу особу. Усмеравајући се на дететов доживљај вољености, родитељи су открили да сваки покушај дисциплиновања који код детета изазива непријатност, оно доживљава као знак невољености. Не желећи да трауматизују дете, родитељи су престали да чине три ствари од којих се састоји дисциплина: да одбијају дететове жеље, да терају дете да ради корисне али непријатне ствари и да га кажњавају када заслужи. Тако се из савременог васпитања изгубио очински принцип, а тате су преузеле матерински принцип.

Даља судбина великог броја деце која су одрасла кроз васпитање у оквиру овакве идеологије „срећног детета” нам показује да смо из једне грешке отишли у супротну. Као што не ваља начин васпитања заснован на дисциплини без показивања љубави, тако не ваља ни начин васпитања у коме постоји показивање љубави, али без дисциплине. Деци јесте потребна љубав, али исто тако и дисциплина.

Данас је јасно да размажена и презаштићена деца нису довољно опремљена за самостални живот. Уместо у дететова осећања, родитељи треба да гледају у свој удаљени циљ: оспособити дете за самостални живот у људском друштву. Уместо да га стално усрећују, треба да му помогну да само себи нађе срећу у животу.

Извор: politika.rs