Зона комфора – Заједница заснована на вредностима

Већ 4-5 година пратим рад организације Први пут с оцем (ППСО) и од тог првог онлајн сусрета могао сам да се идентификујем са вредностима које промовишу. Од тих 4-5 година, последње две године сам у периодичном планирању да се учланим у организацију и да посетим један од кампова.

Сјајна прилика се указала у јуну када се на планини Гоч организовао камп Тате и ћерке – а ја сам на годишњем.
На брзину сам питао Машу и Милицу – хоћемо ли на камповање на шта су без размишљања обе одговориле: „Даааааа!“ Контактирао сам ППСО, постао члан и пријавио се за камп.

Тек тада сам почео детаљније да преиспитујем да ли нам то треба – можда је боље да идемо на базен, на Штранд… мало тркнемо до Сомбора. Као класичан интроверт, „рођен сам“ за боравак са 20 непознатих људи у непознатом окружењу. Исто тако и ћерке су биле близу да одустану, тражиле су разне разлоге али смо пресекли – нема одустајања!

Спаковали смо и шта нам треба и шта нам не треба и кренули. Био сам спреман да у случају потребе већ током ноћи кренем назад. Охрабривао сам децу не знајући шта нас чека тамо, ни сам никада нисам камповао у шатору.

Али шта може да пође по злу – две ноћи у шатору, без струје, вода са извора, купање и прање зуба у потоку, без мултимедијалних уређаја и слаткиша… само природа. Баш оно на шта су данашња деца свакодневно навикла 
Када смо стигли, некако смо нашли пут до кампа и одмах набасали на крупног ћелавог типа са брадом. Дефинитивно није неко кога бих у шуми питао за помоћ. Изглед зна да превари, са ћеркицом нас је дочекао веома лепо и помогао нам у почетним моментима, али и у преостала два дана као прави комшија поред којег живиш неколико година.
Одрасли веома добро поделе обавезе између себе, учитељи воде рачуна о активностима деце, кувари да сви буду сити а логистичари воде рачуна о ватри, води, стварима, распореду и сл.

Два дана смо уживали у граји деце и тишини природе. Спавали смо уз цвркут птица и жуборење потока. Легали смо на спавање када је време спавању и будили се сами од себе у рано јутро – дефинитивно је сан у природи на чистом ваздуху много квалитетнији.

Све детаље овог дводневног искуства и кад бих хтео не бих могао да напишем (зато су ту фотографије које некада вреде као 1000 речи), али сад сам више него убеђен да би свако требао да доживи ово искуство.

Да закључим, ја сам неко ко се заиста труди да проводи време са децом. Учим их да кувају, секу дрва, ложе ватру, посећујемо природу и сл. У суштини, учен сам и научен да је породица основна ћелија друштва. Међутим, ни једна ћелија не може да живи самостално (осим примитивних једноћелијских организама). Свака ћелија мора да буде део неког организма да би чинила функционалну и комплексну целину. Тако је и мој задатак био да видим како ће моја ћелија да функционише у неком новом организму изласком из зоне комфора– јер само се изласком из зоне комфора расте и развија.

Да се исправим ППСО није организација већ Заједница ћелија које сјајно функционишу заједно и деле исте вредности. Заједница која континуирано развија своје ћелије и привлачи нове.