Родитељи, пазите на децу јер деца пазе на вас – Зоран Костић – Цане

Зоран Костић – Цане увек је важио за човека који отворено говори шта мисли и осећа. Као фронтмен утицајне рок групе „Партибрејкерс“ био је гласноговорник многих генерација и побуњеник против успаване свести, државног режима као и разних стереотипа свакодневице. Данас, као једна од малобројних опсталих фигура из турбулентног времена осамдесетих и деведесетих година говори о животним вредностима са позиције зрелог човека, мужа и оца. За пола сата разговора, од Цанета смо чули много мудрих порука на тему мушкости и сложених мушко-женских односа, очинства, узора и васпитања.

• Цане, слажете ли се да је бити мушкарац сјајна ствар?

Не знам шта да ти кажем на то питање (смех). Па тешка је то ствар, али зависи… У овом времену тоталног дебаланса жене су мушкарци, а мушкарци су жене. Ради се о потрошености. Ради се о једној несигурности која је послата у полове. Ради се о разбијању језгра, о атомизирању стварности. Значи, мушкарац, после свега, више нема поверење од стране своје породице. Према њему су захтеви тотално нереални у односу на могућности. Ја нисам за оно: алфа мужјаци, мушкарчине… За мене је то „бљак“! Ја сам за нормалност, за нешто што постоји кроз векове, а то је да мушкарац мора да има подршку своје жене и породице. Али, не путем строгости и утеривањем страха него, оно, да се сви заједно у својим породицама рађамо – да помажемо једни другима у овом времену у којем жеље и могућности растурају породицу.

• Дакле, у слози је решење?

Да, у слози. У речи. Значи, да чујемо једни друге. Да мајка каже женском детету: „Воли свога оца јер ако научиш да волиш свога оца, имаћеш доброг мужа некад.“ И да каже своме сину: „Еј, немој да си нереалан! Тешко отац зарађује новце. И ја тешко зарађујем новце.“ Наравно да ће деца увек мајку више да воле јер нема веће сигурности него кад је дете испод њене леве дојке и кад чује откуцаје њеног срца. Ради се о томе што отац може да ти буде било ко, а мајка кад ти умре, умро је и део тебе.

• Јесте ли Ви то доживели?

Да. Мени су, пре две године, за месец и 23 дана умрли и тата и мама… Мајка је главна као стуб породице, као шеф породице, као извршна власт. На њој је највећи терет, а још ако треба и да ради и да спрема кућу, па деца, лево-десно… Али, у овом времену то се све окренуло наопачке.

• Једном приликом сте рекли да се једна победа састоји од милион пораза…

Па да. Значи, побеђује онај ко може да преболи своје поразе.

• Али, зашто се мушкарци често емоционално повлаче? Постоји ли неко решење за то?

Натурен је стереотип неке бескрупулозности, неке јачине и бахатости. Као да ће мушкарац све да сруши на своме путу да би дошао до победе. Али, није то то. Нису сви мушкарци исти. Капираш? Увек неко може да каже: „Е, ви, мушкарци, какви сте! Водите ратове! Види како водите државу!“ Али, не заборави једну ствар – иза сваког мушкарца стоји жена којој је мушкарац даљински управљач. Знаш ли зашто је измишљена филозофија? Да не би мушкарац нон-стоп размишљао о жени; како да јој удовољи, како тој великој ћуди и практичности да стално буде при руци и да јој изаће у сусрет. Талес из Милета, кад је упао у рупу, једна жена му је рекла: „Хоћеш да спознаш звезде, а не видиш где идеш.“ Жене су способније од мушкараца јер су мање паметне. А знаш ли зашто жена дуже живи? Зато што нема жену. Ради се о томе да је жена све; жена је земља, а мушкарац је ваздух. Жена је дугорочни план, а мушкарац је нешто тренутно, нешто што се овог тренутка догађа. Жена никад неће да буде задовољна, никад неће да призна да је погрешила. Да сад не буде да ја мислим нешто лоше, али са женама је тешко, а још је теже без њих. Јер, све те Зазе Габор, Џоан Колинс, те Мадоне, Маргарет Тачер, све те челичне леди су направиле то да су обезвредиле мушкарце. Мислим, сад мушкарац остаје у кући, кува, спрема итд. Ја јесам за то. Сети се како је било пре. Да ли су ћалци преповијали децу? Нису. То су жене радиле, а мушкарци су били у фазону: „Ма шта ја то…“ То је глупо! Ми са нашом децом више комуницирамо него што су наши родитељи комуницирали са нама. Али, има једна ствар – ми их обасипамо са толиком количином речи да она не могу да укапирају суштину па се одупиру. Замисли да ти стално неко нешто прича…

• Да ли је, стога, за данашње мушкарце важно да се више посвете својој емоционалној страни, да је упознају и да је показују свету?

Па емоционална страна постоји, али мушкарац треба да буде мушкарац; да издржи све, да себе открије, да изађе из стереотипа. Опет – не причам овде о алфа мужјацима него о томе да мушкарац треба да буде нормалан човек. Мушкарац треба са својом женом да изгради поштовање, да изгради живи зид. Жена је већа од мушкарца и увек ће бити. Мушкарац не бира, мушкарац је биран. Жена бира семе, а не мушкарац земљу. Мушкарац мора да помаже жени и жена мора да укапира да не сме да води специјални рат против мушкарца, да мора некад и да ћути, да држи воду у устима као што и мушкарац не сме никаквим гестом да угрози њену посебност јер је жена злопамтило. Са женом је фрка пре, за време и после. Она не може ни саму себе себи да објасни јер она је давалац живота. Значи, те менструације и ти биохемијски процеси који се дешавају у њеном организму… Чак и она зна да себе не може да препозна. А знаш оно кад ми препознамо у мушкарцу женске особине? То је оно кад он оде у неке „високе фреквенције“ својствене женама; кад је сујетан, кад је стално у некој дебати и то.

Породица мора да опстане. То је као тим који мора да се бори до задњег звиждука. Ми не знамо кад ће бити задњи звиждук јер он долази са Небеса. Само љубав и разумевање. Жртва! Знаш, жене више неће да се жртвују. То су, као, те супер-жене, феминизам и те глупости. Па жена је одувек била равноправна са мушкарцем; толико равноправна да је била изнад њега. Иза сваког мушкарца, у његовој сенци, стоји жена. Жена је прогрес, а мушкарац је остварење тог прогреса. Можда је претерано, а можда је и нетачно ово што причам, али ја мислим да може овако да буде. Само пуно љубави и да верујемо у Бога. Да се увек деперсонализујемо тако што ћемо гледати у своју децу и размишљати о њиховој будућности. Морамо да мислимо о свему томе јер је нестао додир између жене и мушкарца.

• Како се Ви осећате с обзиром на то да сте узор многим младим људима и како се са тиме носите?

Па јако ми је тешко због тога. Не сматрам да сам неки тип-топ узор. Има бољих људи, али, као што знамо, нама ни бољи нису по вољи. Ја се, што се тога тиче, некад осећам злоупотребљено. Знаш, ја не могу да решавам ствари другима јер се борим да некако решим и своје ствари. Сви ми имамо неке проблеме у породици, на послу или не знам где… Када неко тражи решење од мене, питање је да ли ја имам решење за себе. Сва решења су на небу. Значи, читање Светог писма. Могућност да се спасимо је велика и константна. Не могу никакве рекламе, никакве илузије и заблуде прави живот да замене. Ми морамо да причамо са својом децом јер тада откривамо и себе. Ми себе не смемо да лажемо, а све је друштвена модификација и прихватљиве лажи; два зла па, као, прихваташ мање зло јер мислиш да ћеш боље да прођеш него ако прихватиш неко веће зло.

• Како сте доживљавали свога оца када сте били дете?

Ја сам волео свог оца. Ја нисам имао проблема са својим оцем никад. Моји се родитељи никад нису свађали. Никад. Знало се кад је доста. Ћале би ми рекао: „Еј, немој да ме масираш!“ И то је оно што сам рекао – више сам ја контактирао са мојом децом него моји родитељи са мном. Моји родитељи су били супер према мени, а знаш како је било тешко мени бити родитељ… Мени мајка каже; „Па ја сам те родила нормалног!“ Ја јој на то кажем: „Мама, ја тебе волим највише на свету“ иако сам увек био у некој причи са њом. Зато ми је увек тужно кад чујем песму Партибрејкерса „Рођен лош“ и стих “Мог’о сам да будем добар син…“ Кад ти оде мајка, оде и део тебе јер ми смо ходајуће постељице својих мајки. Пошто су деца нежна и нејака, родитељи треба увек да буду ту, да помогну.

• А колико су очеви важни за дечји дух, срећу и самопоуздање?

Важни су јер, што отац више зна, већа је могућност да и дете зна. Значи, да га води на утакмице и то; фудбал, кликери, да му прича нешто о животу… Нажалост, две трећине популације не може ништа да прича својој деци јер не знају ништа; јер су и њихови родитељи били празњикави. Никад нису могли они нешто да донесу јер кажу: „Није ни мени нико ништа доносио.“ Колико пута смо ми, у животу, чули такве дефиниције па смо се помало и згрозили. А то је само питање стварања тј. шта можеш да створиш. Треба, бре, волети своју децу јер ћеш кроз своју децу и своју жену заволети и себе на прави начин.

• Значи ли то да је рецепт у искрености? Увек сте истицали да група „Партибрејкерс“ не крије своје слабости и да је искрена према себи и другима. Да ли такав однос треба да се успостави и измађу родитеља и деце?

Да, бре, наравно. Знаш, ја пред својом децом не наступам као неки уштиркани ћале који ће да прича из свог стереотипа. Ја наступам као рањиво биће. Капираш? Ја знам да кажем „опрости“ као што знам да будем и врло директан и груб према мојој деци, али моја деца знају ко им је отац; њихов јадни отац (осмех).

• Да ли деци треба дозвољавати да раде све што пожеле и пуштати их да се уче на својим грешкама или их треба ограничавати?

Ако нам је све дозвољено, не знамо шта нам, у ствари, треба. Тад смо у празнини. Треба деци увек говорити о вредности свега. Треба увек помињати те постулате. Значи, пријатељство, лаж, истина и у каквом свету живе; да нисмо баш свет пун добрих људи. Међутим, ми чинимо једну фрку деци – ми причамо из свог страха тој деци зато што смо ми имали неки живот од пре. Али, она не знају ништа. Она су рођена у овом времену у којем се ђубре баца по улицама и у којем се људи, да не би радили нешто поштено, баве политиком итд. А онда родитељи деци пуштају те технолошке смицалице да би се оне бавиле њима. Родитељи не обраћају пажњу на своју децу због сопствене усредсређености на себе. Дакле, пазите на децу јер деца пазе на вас!

• Једном сте рекли да сте најсрећнији када стојите између своје двоје деце и држите их за руке. Можете ли описати тај осећај?

То је осећај корисности, среће и употпуњености. Ја понекад помислим да су и та деца моји родитељи. Капираш? Имам велику срећу што имам њих и онда помислим: „Боже, узми ме у овом тренутку моје највеће среће и испуњености!“ Само не треба лагати децу. Ако лажеш децу, радиш у корист њихове штете. Спас је у истини и у Небесима. Ми смо толико сморили децу нашим бригама. Чланови породице треба да сваког дана издвоје 15 минута и да седну и направе своје емотивно огњиште. Увек је важна кореспонденција са својом децом, а да би био искрен са својом децом, мораш да будеш искрен са собом.

• Цане, Ви „Партибрејкерсе“ називате ретко срећним људима који се баве оним што воле. На који начин се може помоћи синовима и ћеркама да пронађу сврху свог живота и, управо, да раде оно што воле?

Има једна ствар, а то је оно кад родитељи дају децу на разне секције… Треба гледати афинитете своје деце, давати им могућност да пробају ово и оно и заштитити их од сопствене амбициозности. Покажемо им неку књигу о сликарству, например. Ако им се, рецимо, свиђа медуза, треба да их питамо зашто итд. Технолошко јаничарење је извршено над том децом. То је оно кад имаш паметни телефон па се тај телефон служи твојим мозгом. Децу треба водити у природу и бити опуштен са њима мада не можемо ми бити пријатељи са својом децом јер смо ми родитељи, а то је нешто више од пријатељства, али има и елементе пријатељства. Има ту и пар ружних ствари као, например, кад деца зову родитеље по имену. То води томе да се укида категорија родитеља. Само хоћу да кажем да увек треба наћи снагу. Било како. Сваки дан је нова шанса за поправак поквареног.

• Даклe: слога, искреност и..

…много љубави! Слога, искреност и много љубави.

Група „Партибрејкерс“, која је основана 1982. године, још увек је активна, а њен вођа, иако рођени Београђанин, од 1995. године живи у Зрењанину, граду у којем ужива у миру и породичној атмосфери. Ту је, како каже, пронашао људе који су отворени и спремни да помогну а, према речима суграђана, често је виђен у шетњи с псом.

За портал Први пут с оцем, Милош Манојловић

© Први пут с оцем 2017.