Ако су тате, како је забележио писац Пем Браун, најобичнији мушкарци које је љубав претворила у суперхероје, авантуристе, причатеље прича и најбоље певаче, онда дефинитивно престају да буду обични када су у томе једини. Јер у једнини, очеви морају да буду још храбрији, пустоловнији, причљивији и певљивији. Иако се наизглед чини да је самохраних тата далеко мање од мама, статистика каже другачије. Од око 60.000 родитеља самаца у Србији чак трећину чине очеви, али председница Удружења самохраних родитеља Вера Тотић каже да су они мање видљива категорија друштва.

– Друштво готово негира њихово постојање, медији нас ретко информишу о њиховим проблемима, а како се уз то и мање експонирају, остају у сенци – тврди Тотићева. – Важно је да се то промени, јер није фер да се правимо као да не постоје.

С друге стране, клинички психолог и конструктивистички психотерапеут Леонора Павлица се не слаже са констатацијом да су на маргини.

– Напротив, ретко ћете видети прилог посвећен некој конкретној самохраној мами – наводи Павлица. – Истовремено се пуна пажња посвећује очевима, који се у медијским и причама њихове уже околине, описују као храбри, пожртвовани, чак јадни, у оном саосећајном смислу те речи. Они су нека врста “егзотике” на овом поднебљу, па именом и презименом добијају подршку и разумевање.

Ако се сложимо да је истина негде између, да је суштина да су примећени, али да би могли да добију још већу пажњу, хајде да видимо како изгледа живот самохраних очева, кроз шта пролазе на путу родитељског изазова, да ли су строжи или попустљивији према деци, нежнији или суздржанији у изражавању емоција.

Превише обавеза за премало времена

Сигмунд Фројд је рекао да не може да замисли ниједну већу потребу у детињству од оне за очевом заштитом. Међутим, психоаналитичар тиме није искључио фигуру мајке, чије одсуство (из било ког разлога) би морала да надокнади двоструко заштитничка позиција оца. Али то није увек могуће нити реално. Председница Удружења самохраних родитеља каже да се мушкарци који сами одгајају децу суочавају са низом проблема о којима је многима тешко и да говоре.

– Припадници јачег пола су природно снажнији и поноснији, што их често спречава да признају да им није лако да сами брину о својој деци. Навикли су да буду стуб породице у материјалном смислу, да је издржавају, али ако уз то морају да се баве и свим кућним пословима, раде са децом домаће задатке, брину о свакој њиховој потреби, логично је да ће негде бити мање “савршени”. Многи неће да признају да им је потребна помоћ, бар да им неко причува малишане или им помогне око кућних послова – каже Тотићева и открива да очевима најтеже падају кување и пеглање.

Петар Митровић (40), самохрани отац из Београда признаје да би за своју ћерку учинио све, али да често нема времена ни да је покупи из школе због свакодневног рада од десет сати.

– На женину алиментацију не могу да се ослоним, а желим да моја девојчица има све што јој је потребно за пристојан живот – каже Митровић. – Због тога радим и више него што бих морао да је породица функционална, па се то дешава на уштрб квалитетног времена са ћерком. Једино викендом могу да јој се посветим онако како бих желео.

Павлица подсећа да је то судбина и самохраних мајки, које су се приближиле мушкарцу по питању обавеза и расположивог времена за родитељство.

– Обављање васпитне, хранитељске, неговатељске, емотивне и других функција изазов је и брачним паровима, па тиме и родитељима појединцима, независно од њиховог пола. Када видимо самохрану мајку прва помисао је “снаћи ће се”. Насупрот томе, отац по аутоматизму изазива реакцију “мора да му је много тешко”. Пошто је то и даље атипично за ове просторе, околина је склонија да их узима у заштиту, саосећа и прискаче им у помоћ – наглашава психолог.

И СТРОГИ И ПОПУСТЉИВИ

Милован Јеринић (52), који у околини Београда сам одгаја сина и ћерку, каже да му се чини да је понекад према девојчици претерано попустљив и нежан, а према дечаку строг и захтеван.

– Знам да ниједно ни друго није добро, али тако је – открива Јеринић. – Осећам неку врсту сажаљења према ћерки јер одраста без женске фигуре, па јој испуњавам сваки хир. Често злоупотребљава моју слабост на њу. С друге стране, од сина очекујем да буде чвршћи од мене, несвесно му ускраћујући нежност и топлину.

Истраживања показују да самохрани очеви истовремено могу да буду и есктремно попустљиви и есктремно строги према својој деци. А, који ће васпитни стил заузети, Павлица каже да зависи од склопа личности и базичних уверења.

– Ако верује да ће попустљивост угрозити његов ауторитет он може кренути путем “чвршће” дисциплине. Ако верује да мора да компензује топлину мајчинске фигуре онда може отићи у претерану попустљивост. Важно је знати да се топлина и строгост/дисциплина међусобно не искључују; штавише, оне су добитна комбинација по дететов развој. Све друге комбинације су погубније – бити строг и хладан, благ и хладан или благ и топао – објашњава психолог.

Једна од честих предрасуда је да су мушкарци “тешки” у изражавању емоција и нежности, али саговорница “Живота плус” каже да постоје и хладне мајке и зачуђујуће топли очеви. Да ли се ствари, међутим, компликују када отац сам васпитава девојчицу?

– Сетите се како је донедавно изгледао прототип српске породице – отац који је “оправдано” одсутан, јер ради да би прехранио породицу и мајка која је нон-стоп у кући негујући своје “младунче”. Нико се у таквом поретку ствари није запитао да ли је погубно по психолошки развој дечака што одрастају превасходно уз женску фигуру и немају узор за идентификацију. Према томе, не видим да би требало да буде проблема ни у обрнутим околностима. Штавише, бројна истраживања показују како самохрани очеви брже улазе у нове везе од самохраних мајки, па су нове женске фигуре потенцијални модели за преношење полне улоге – каже саговорница.

А, шта када се отац одлучи на тај корак? Како мора да се постави према детету, сачува блискост и поверење?

– Ако је отац присутан, брижан и одговоран према свом детету, ако постепено и ненаметљиво уводи нову особу у његов свет и ако се она понаша у најбољем интересу малишана, нема разлога да до прихватања пре или касније не дође – поручује Павлица.

ОПАСНОСТ ОД ПРЕРАНЕ СМРТИ

Недавна канадска студија, објављена у часопису The Lancet Public Health, показала је да су самохрани очеви у четири пута већем ризику од преране смрти од самохраних мајки, и то од карцинома и кардиоваскуларних болести. Наводи се да је узрок ових обољења у повећаном стресу који је приписан родитељству. Међутим, јасна узрочно-последична веза није потврђена.

– Због тога је непромишљено правити овакву врсту генерализације, будући да корен обољења може бити у савременом стилу живота, а који подразумева мањак активности, лошије прехрамбене навике, чешћу склоност ка конзумацији алкохола и остало. Људи показују индивидуалне разлике у капацитету да се носе са стресним ситуацијама, а оне нису полно детерминисане – каже Павлица.

ФУДБАЛ И ПИВО ЛУКСУЗ

САМОХРАНИ родитељи Петар и Милован се слажу да им није лако да сами одгајају децу, али да се труде да им надоместе сву љубав и пажњу.

– Понекад помислим да сам лош отац, јер се вратим уморан са посла и само желим да спавам, а знам да би ћерка волела да се играмо и причамо. Сутрадан се пробудим са грижом савести и искупим јој се шетњом или неком ситницом која ће је обрадовати. И тако у круг – каже Петар.

Милован не крије да му је тешко што нема време само за себе.

– Природно је да пожелим да изађем са пријатељима или да се опустим уз фудбал и пиво, али то често није могуће, јер нема ко да ми причува децу – каже Милован.

Извор: Новости