Један од наших најдаровитијих глумаца који је свој траг оставио како у позоришту, тако и на телевизији и филму, Небојша је отац петоро деце који и поред многобројних својих обавеза успева да своју супружничку и очинску улогу оствари онако како доликује.

Иако смо јако дуго чекали на овај интервју заиста је вредело. Уживајте и учите.

Небојша, где проналазиш упориште за своје очинство?

И за очинство као и за све друге односе упориште је могуће наћи једино у одговорности да се непрестано и у сваком тренутку гради љубавна заједница и да се сви властити потенцијали заложе у ту градњу. Под тим не подразумевам неки уопштени сентимент већ жељу да ослушкујемо непоновљивост другога и помогнемо му да сви његови дарови дођу до своје пуне афирмације. Љубав је способност да волимо непоновљивост другога који је апсолутно различит од мене и са ким кроз међусобно прожимање дарова можемо заједно да узрастамо. То су упоришта и за однос према деци. Морамо их ослушкивати, помоћи им да се у радости остваре, али исто тако не повлађивати њиховим евентуалним неодговорностима јер је то родитељска одговорност. Родитељство као и свако одношење према другоме мора се разумети као својеврсно стваралаштво које је можда изнад сваког другог. Као и свако стваралаштво нужно је непрестано изналазити начине да се аутентично изразимо ђто није нимало лако будући да се ми не рађамо са сигурним знањем о томе како према другоме увек бити тачан. Али најважније је да се са великом усрдношћу непрестано трудимо око тога.

Какав однос си имао са својим оцем? Да ли можеш да издвојиш неке догађаје који могу да осликају ваш однос?

За сагледавање истине појединих односа потребно је време и непрестано враћање на њих. Што време више пролази све више ми се показује то да је мој отац урадио све беспрекорно очински тачно иако то не значи да је тај однос увек био лак. Важно је само да дете осећа да је родитељу стало до детета, да му је са страшћу посвећен, макар то понекад значило и то да мора бити строг. Погубан је само неоднос и равнодушност. Мој отац је био возач камиона и често сам са њим одлазио на његове путеве што је за мене било велико и незаборавно задовољство. Био је човек који је умео свашта да ради, свирао неколико дувачких инструмената, био сјајан имитатор, и та његова особина ми је и несвесно усадила свест о томе да мораш много тога научити у животу ако хоћеш да преживиш. Важно је да умемо да непрестано читамо своју прошлост са родитељима, то нам може бити спасоносно за будућност, и нас и наше деце.

За сагледавање истине појединих односа потребно је време и непрестано враћање на њих.

Да ли си уз оца имао још очинских фигура у детињству које су утицале на твоје изграђивање? Ако да, можеш ли да кажеш нешто о њима?

Наравно. Не може се, или је барем врло ретко да у фигури оца имаш све оно што је неопходно за твој лични развој. Потребне су и не-очинске фигуре идентификације али опет оне се односе на фигуру оца и употпуњују је. Ја сам имао среће па сам имао свог комшију Драгана који је изузетно даровит човек, (свирао је гитару, сликао, много је читао, одлазио у позориште, умео исто тако свашта да прави) и уз њега сам открио и своја интересовања за уметност. Једна од кључних ствари јесте да од детињства научимо да трагамо за својим интересовањима која није лако пронаћи и препознати. Ја сам имао среће да ми се то десило на време уз људе уз које одрастамо и за то сам им бескрајно захвалан.

Преносиш ли нешто од онога што си стекао у детињству од својих родитеља на своју децу? Ако преносиш, на који начин?

Сви ми непрестано живимо своју прошлост и обрасци које смо у детињству стекли тешко се мењају. Могу само да се трансформишу и развијају. Трудим се колико могу да на своју децу не пресликавам своје обрасце већ да ослупкујем и поспешујем њихова лична интересовања. Они морају да науче да буду слободни на многим плановима свога бића. Човек се, уосталом, целог живота томе учи. Знам колико то није нимало лако и колико треба бити пажљив да их погураш кад треба и зауставиш кад треба. Ми можемо само да будемо њихови корективи али то можемо бити једино ако нам деца верују да их истински волимо као такве.

Трудим се колико могу да на своју децу не пресликавам своје обрасце већ да ослушкујем и поспешујем њихова лична интересовања.

Шта мислиш да је најважније да деца науче током одрастања? Шта је твој родитељски циљ?

Мислим, као и у свему, да је најважније да науче да воле а да та љубав према свему и свакоме буде постојана, стрпљива, надахњујућа и спасоносна. Све што има смисла произилази само из тога. Једино тако верујем да је могуће стећи аутентичну одговорност према другима и према себи.

Да ли си нешто пропустио у одрастању своје деце?

Ми се, нажалост, не рађамо са урођеним искуством родитељства већ морамо свакога часа да га мукотрпно стичемо. Однос родитеља према детету је динамичан, често и драматично динамичан и треба се у много чему снаћи и измислити јединствену педагогију за свако дете. Али ако је труд искрен и љубаван онда је све могуће.

Да ли би нешто мењао у свом очинству?

Ја се увек трудим да у свом очинству будем флексибилан у сваком погледу. То не значи и нерасудљиво попустљив према стварима према којима се не сме бити попустљив (допуштање претеране размажености на пр. и сл.). Учим се да у односу према деци будем спонтан и да они ни не осете да сам им усадио неке критеријуме и принципе којих би требало да се држе. Али опет, њихова непоновљивост мора имати последњу реч.

Мислим  да је најважније да науче да воле а да та љубав према свему и свакоме буде постојана, стрпљива, надахњујућа и спасоносна.

Шта је теже одгајати једно-двоје или петоро деце?

Мислим да је најтеже одгајати једно дете. Више деце сама се гаје. Једно дете упућено је углавном само на родитеље а више деце једни на друге. Није лако однеговати их, помоћи им да одрасту и постану радосни људи али ако им усадите осећај блискости као оно што је темељ опстанка онда се све друго распореди како треба.

Сам израз многодетност је претрпео измене у последњих 100 година. Како се данас гледа на многодетне породице?

Много тога се променило у последњих 100 година. Некад кад кажеш да имаш петоро деце рекли би вам: ”Само!” а данас вас гледају као чудо. Само, морам да нагласим да питање деце не сме бити питање броја. На нешто што је непоновљива и непроцењива икона Божија не сме се гледати из перспектива броја. Број деце је нешто што произилази из блискости двоје људи и њихове одговорности према дару рађања. Тајна сваке заједнице је пре свега љубав а колико ће деце из те заједнице произаћи ствар је Божије воље. На нама је да се трудимо да све своје дарове остваримо као стваралаштво љубавне заједнице а све остало мање је важно. Мој покојни колега Миша Јанкетић рекао ми је једном приликом: ”Једно дете је довољно али петоро је мало! Најважније је да не заборавимо да “само дела љубави остају”.

Шта оцу треба да буде приоритет супруга или деца?

Очинство и супружанство су јединствена тајна и једно се гради кроз друго. Кроз међусобни однос мужа и жене гради се и мајчински и очински однос према деци. Исто је и обрнуто. Кроз однос према деци ми градимо и супружански однос. Важно је само одговорити захтеву тренутка и ситуације и није могуће споља наметнути неки распоред приоритета.

Шта видиш као највећи изазов данас у очинству и родитељству?

Мислим да је то наша заробљеност у духу овог времена које намеће ужасавајуће неприродна убрзања живота што чини да човек заборавља на све друго што није голи опстанак или покушај да се одговори све већем нагомилавању потреба које намеће вртоглави технолосшки напредак. Ту онда има јако мало простора за оно што је човеку, заправо једино неопходно, а то је блискост и љубав. Мислим да је неопходно потрудити се да се вратимо једни другима како знамо и умемо јер живот је кратак а једино што остаје је колико смо једни друге волели и колико смо се једни другима принели. Ништа друго са собом нећемо понети на онај свет.

Очинство и супружанство су јединствена тајна и једно се гради кроз друго.

Која је твоја порука родитељима, посебно младим очевима?

Желим свима да смогну храбрости и снаге да се посвете својој деци и да се држе љубави као јединог критеријума у свему и да знају да ће стичући љубав одагнати сваки страх, издржати свако искушење и тиме и себи и свима донети само радост постојања.

За Први пут с оцем ©, Татјана Радић Милутиновић