Није ти сметало то што ти не говоримо „тата“ – Бранкица Дамјановић

Тата…

Ако ћемо право, нисмо те тако ни ословљавали. Звали смо те по надимку, онако како су те и други звали, тепали ти – Лале, од имена Властимир, Власта.

Обраћали смо ти се онако како су ти се обраћали другови, ал’ далеко од тога да се ту није знало “ко коси, а ко воду носи”, ко вози трактор, а ко отвара капију.” Није ти сметало то што ти не говоримо “тата”. “Можете ме звати и грне, само ме немојте разбити”, налазио си покриће у народним умотворинама за многе своје речи и поступке.

Нисмо те разбили ми, твоја деца, али те је живот (из)убијао. Никада ти нисам рекла да сам плакала сваки пут кад бих тебе видела да плачеш. Истина, одлазила сам у другу собу и терцирала ти да не видиш. Сад ми је жао што те нисам загрлила сваки пут па да људски плачемо у дуету.

На данашњи дан бисмо прослављали твој рођендан. Мој Боже, да ли је ико целог свог живота (осим друга Тита) славио дан рођења датума када није рођен? Код тебе је све било посебно. Родили те узгред, пријавили по завршетку пољских радова, другог дана зиме, а да л си рођен “мало по Великој Госпојини или нешто мало пре Крстовдана” ко би то знао. И вас је било деце “ко Кинеза”, а ни нас, хвала Богу, твојих, није мало – седморо!

О твом животу могла бих написати роман, али мислим да никад нећу. Само зато што се твој живот, иако формално јесте, за мене никад није завршио. Као никог другог тебе осећам у својој близини готово непрестано. Нисмо стигли да се испричамо, није било времена, па се наши разговори настављају и трају.

Родили те узгред, пријавили по завршетку пољских радова, другог дана зиме, а да л си рођен “мало по Великој Госпојини или нешто мало пре Крстовдана” ко би то знао.

Много сам ти тога рекла, али још толико тога нисам. Нисам ти, рецимо, казала да знам да си ме лагао! Да. Лагао си ме, а ни трепнуо ниси сваки пут кад би ми рекао да сам умесила хлеб “као каква искусна домаћица”, избегавајући да загризеш онај део који ми је остао недопечен толико да се тесто растезало као да ватре није ни видело.

Лагао си, части ми моје (ха, ово сам од тебе позајмила, тако си се ти клео), кад си сасвим озбиљно изговарао: “Скувала си ручак као права куварица”, настојећи да не приметим како на други крај тањира одвајаш угљенисано парче меса. Ваљда то и није било толико лоше за “куварицу” којој је било тек 12 година. Лагао си много пута, али сам ипак од тебе научила највеће истине.

Говорио си ми да живим тако да никада не потрошим више него што зарадим. Хвала ти за овај осећај спокоја у вези са тим. Послушала сам те. Саветовао си ме да ни пред ким не показујем слабост, али да је од себе никако не кријем, јер је то пут да је превазидјем. Послушала сам те. Знао си да ми кажеш: “Нека су ти јака леђа, сине.”, знајући да живот тежак терет уме да натовари. Јака су ми леђа. Не она “леђа”, већ ова моја. Искрено, данас ме мало и боле и стежу, али шта је живот без рада, шта одмор без умора?

Имала бих тих ти ја још толико тога рећи, али има дана. А и ноћи. И у снове ми долазиш, опраштамо се, поздрављамо, ал’ никад заувек. Некад чак из мене проговараш само ти. Гледају ме људи у чуду. Жена, а мушкарац. Видиш како нас детињство обележи. Да је мајка поживела можда бих била нежнија. Овако сам снажнија. Бог зна да је тако требало да буде.

А рођендан… Кад год да је, срећан је мени, јер тамо где си ти те административне заврзламе ништа више не значе. Ни време. Ни речи. Само дела која су чињена за живота. То славим. Имам и шта. Твоја дела. Седморо деце, један тежак, кратак, али частан живот. Тебе славим.

У то име налићу твоје омиљено бело вино, пустити ону твоју од Сафета “Низ поље иду, бабо, сејмени”, па куд стигнем. Од тебе, то знам, никуд и никад далеко.

https://www.youtube.com/watch?v=JUOt9dOg4-I

А ових сејмена, да ти кажем, има иданас. Не јуре хајдуке, као онда. Сад јуре оне који би да буду слободни, да не раде оно што сви раде, оне који би пре да знају зашто него како живе. Ал, не брини. Твог “сина Марка” неће потерати. Твоја Бане уме да мућне главом. Лалетова ћерка је то!

Извор: detinjarije.com