Акико и тата

Када сам била мала, отац ми је стално говорио: „Акико, дете моје, учи слова да би могла да се објасниш себи наглас. Бројеве немој, у ствари, научи само римске бројеве.“

Онда би застао, увукао дим у своја плућа, испустио дим, затим наставио: „Научи римске бројеве само да би могла да пронађеш свој ред у позоришту, да пронађеш своје место.“

„У реду, оче“, одговорила сам.

„Али“, настављао би отац, „у животу ти нису потребни римски бројеви да би пронашћа своје место. Ти си восак, не позорница. Ти си восак, не завеса. Ти си восак, не даска. Ти си восак, не драмска радња. У теби, Акико, дете моје, у теби расте уже. Око тебе је мрак, а ти си восак. Гаји то уже у себи као зелену лијану, као мир, као нешто потпуно свето и када изникне, бићеш свећа. Око тебе је мрак.“

Потом би угасио светло лампе која је стајала на ноћном сточићу.

„Сада спавај, Акико. Лаку ноћ.“

„Лаку ноћ, оче.“

одломак из романа „Ја сам Акико“ Стефана Тићмија