Талентовани филмски, телевизијски и позоришни глумац, добитник Стеријине награде. Улоге по којима га публика највише памти су Божа Дунстер из „Монтевидео, Бог те видео“, „Монтевидео , видимо се“ и штребер из Лајање на звезде. Отац је троје деце. 

Најдраже сећање на оца из периода детињства?

Ако бих морао да опишем неки конкретан догађај, то би највероватније био онај када се мој отац вратио кући, после годину дана одсуствовања јер је био на неким грађевинским пословима у Џибутију, у Африци. Још један догађај који памтим је кад ме отац вози на тренинг, у Кошаркашки Клуб Раднички, са Црвеног крста, и само ћутимо у колима, а ја имам осећање среће, што смо заједно, и што ме подржава у неким мојим жељама… Али заправо, најдраже сећање је осећање спокојства, што одрастам у породици која је пуна љубави

Колико је била битна његова фигура у твом одрастању?

Наравно да је јако битна, јер је осим  што је био благ, мој отац умео да буде и доста строг, што је дало добру равнотежу потребну за одрастање.

Да ли се и шта разликује у твом начину васпитања и начина на који су тебе васпитавали?

Не много. Можда се разликујемо у томе што ја више разговарам са децом, и више учествујем у неким њиховим дилемама, али то је заправо више ствар мог карактера, него неке намере, а колико је то добро то је већ питање. Најважнија је љубав, према деци, и неко осећање сигурности, а ту смо мој отац и ја исти!

Кажеш да речи не значе ништа уколико нису осведочене животом. На који начин си узор својој деци?

Трудим се да будем аутентичан. Трудим се да не глумим да све знам, да се не правим свемогућ, и да дозволим себи да погрешим… да будем некако…онај, који сам! Или једноставније речено, да се не фолирам!

У зони комфора ми не користимо многе наше способности или их минимално користимо. Да ли и на који начин са децом излазиш из зоне комфора?

Највећи излазак из зоне комфора ми је да потегнем неку тему, која је шкакљива, и мало непријатна, и мени, и њима, а за коју мислим , и осећам да је неопходно да буде отворена. То касније доводи до неког поверења, и осећања да могу све да кажу, и да ништа није тако страшно…

Претпостављам да и твојој деци поручујеш да негују културну страну личности. Шта им још важно поручујеш?

 Да се потруде да препознају своје дарове, и да их развијају, јер ће им онда живот бити много лепши и лакши! То је тешко, и то може само уз Божју помоћ (као и све друго, уосталом), па им саветујем да се мало и помоле Богу, и да то све има и неки благослов!

Шта је твој највећи изазов родитељства у данашњем технолошком окружењу?

Прво да сам себе уклоним од те технологије! Кад то изведем, не без потешкоћа… онда да их убедим да је књига нешто много боље од свих тих справа… јер у тим справама је све дефинисано, и сви садржаји су такви да они само треба да их прогутају, да буду конзументи! Читајући књиге, они сами стварају у глави те светове, и те ситуације о којима читају, и на неки начин , иако су само читаоци, постају и аутори! Развијају имагинацију, доносе закључке, и стварају сопствени укус , и став о животу.

Да ли си нешто пропустио у одрастању деце и да ли жалиш због тога?

Сигурно! Много тога! Али се тиме много не оптерећујем… ја сам један несавршени отац… Хвала Богу!

И на крају порука за очеве. Која је најбитнија ствар коју један отац може да учини за своје дете?

 Било би претенциозно да ја било кога, о било чему саветујем! Али да бих био фер према Вама, и да бих одговорио на сва Ваша питања, рећи ћу само да треба бити што више са децом! Кад год можемо! Да будемо ту!!!

Разговор за портал Први Пут С Оцем водила: Јелена Владисављевић