Пре него сам постао отац, имао сам свакаквих идеја о васпитању деце, а једна од њих гласила је:
За оптималан развој сваког детета добро је да дете има бар један спорт и бар једну уметност
Ово није моја идеја већ сам је покупио од многих аутора који се баве дечијом психологијом и одрастањем, а са друге стране сам имао увид у недостатке свог одрастања које није било оснажено доследним бављењем спортом и никаквим бављењем уметношћу. Када сам касније у животу ово освестио и пожелео да могу своје емоције и енергију да каналишем и изразим на друге начине, у пуној мери сам разумео аутора познате песме кад каже: Све је лако кад си млад!
Како су деца кренула да пристижу и расту, веран својој логици, инсистирао сам да се уз редовну основну школу упише и музичка школа са инструментом по избору. Милица је као најстарија уписала виолину, а недуго после тога момци су одабрали гитару и клавир.
Уз ово, тренирало се, није да није, али све то некако килаво. Тоза нешто мало стони тенис, више је волео да се такмичи по турнирима него да тренира.
Најстарија деца су често савеснија и раднија од других, па се виолина у Миличиним рукама одржала до последњег дана музичке школе, али без жара углавном, за разлику од гитаре и клавира који су у рукама дечака увенули у цвету младости после пар месеци назови свирања.
Све у свему, од моје теорије „бар један спорт, бар једна уметност“ не испаде ништа. Или скоро ништа.
А онда сам ја једног дана решио да интервјуишем Далибора Даничића из екипе Ултра Тркач Србија за наш сајт Први пут с оцем.
И онда је тај исти Далибор мене младог на пола пете деценије убедио да могу да истрчим не полумаратон, него маратон. Цео. И још ме представио екипи и најавио да ћу и ја са њима да истрчим маратон за 5 месеци.
И шта ћу, куд ћу, неочекивано али почео сам да се бавим трчањем.
А онда су деца очекивано почела да иду на тренинге са мном.
И онда је Мита са 10 година истрчао свој први полумаратон, а убрзо и Ултра трејл трку на Бобији.
И онда је Тоза са 13 година истрчао свој Ултра маратон од 36км на Старој планини.
А Милица са 15 година свој Ултра маратон од 12 сати на Калемегдану.
Чак је и Мила имала запажене спортске резултате 🙂
И онда сам се пре неки дан сетио теорије с почетка текста. Није лоша теорија, само нешто је ту фалило. Нешто или неко?
И онда се сетим… Фалио је Бојанин!
Светомир Бојанин, који ће се у свести наше педагошке јавности родити за неких 50 година, а кога сам ја имао среће да упознам пар недеља после поменутог интервјуа са Далибором. Исто тако узимао интервју и учио од Човека.
И тако током интервјуа каже он мени…
(Драмска пауза…)
Деци до десете године не треба рећи уради… него хајдемо да урадимо!
(Опет драмска пауза…)
!?!
Чекај Свето, хоћеш да кажеш да би деца раније и свирала и музицирала и певала и сликала да сам ја то радио с њима? Или да су ме видели како ја то радим? А Тоза, како је он тренирао стони тенис?
Па да, прво смо Драгана и ја почели да играмо рекреативно са Млађом и Биљом дубл, па је он изразио жељу да тренира. Исто је било и са Шахом, Цртањем, Одбојком, Џудоом, Оријентирингом, све пре њихове десете… док смо и ми ту активност радили с њима, она је цветала, и чим смо ми имали нешто прече, деца су губила интересовање.
Деца желе да буду са родитељима и да заједно са њима раде. Било шта.
Теорију сам променио. Сада гласи:
За оптималан развој деце отац треба да се бави бар једним спортом и бар једном уметношћу
У сличном духу, команданат Гвозденог пука, Миливоје Стојановић Брка, коме је након погибије Станислав Бинички посветио композицију „Марш на Дрину“, говорио је својим наредницима:
Пазите да случајно не командујете Јуриш, него За мном!
Пробајте. Док имате времена.
За портал Први пут с оцем, Мирко Митровић
© Први пут с оцем 2019.