Десет бљесака мога дједа Вељка – Моња Јовић

Јутрос сазнајем да је умро Вељко Вукмир. Мој дјед Вељко. Људи са којима смо дуго делили животе излазе на крају пред нас у јасним, дефинишућим бљесковима. У Вељковом случају тих је наших заједничких бљескова било много и обликовала их је историја на коју нисмо утицали.

Први бљесак: банијско село Личани. Једна кућа, једно старо дрво. Пут кроз шуму. Мириси.

Други бљесак: Бугојно. Једна соба у којој ја видим само лутке.

Трећи бљесак: Сарајево, пролеће 1992. Шетамо Башчаршијом. Ја имам четрнаест година и непуни једногодишњи избеглички стаж. Вељко ме на једном месту загрли и каже: “Е, видиш, ово гдје сад стојимо, то ти је Слатко ћоше” – изговара то као да види моје прекоредно одрастање и као да ме упозорава да у себи треба да задржим то слатко ћоше. Сарајево упознајем прекасно, осветљено Вељковом дивном човечанском наивношћу, којом је умиривао мога оца: “Неће то тако бит у Босни!”

Четврти бљесак: лето у селу изнад Ваљева. Вељко је започео свој избеглички стаж. Стојим поред њега док испраћа млађу кћер у непознато. Наслонио се на врата аутомобила, главом. Први пут видим Вељка да плаче.

Пети бљесак: летњи распусти у Ваљеву. Дуги разговори чију ћу вредност спознати годинама касније.

Шести бљесак: почетак августа 1995. дочекујем у Ваљеву. На радију чујем вест коју не разумем. Вељко је прва особа која ми саопштава да не може бити добро. Стојимо поред радио апарата, он ме грли, видећи да се предамном руши свет који нисам стигла да упознам; схватајући, истовремено да су људи попут нас предодређени да тај свет не разумеју.

Седми бљесак: Вељко одлази за својим кћерима у далеки свет.

Осми бљесак: Вељкова млађа кћи умире у том далеком свету, пре њега, пре мајке, пре свих нас који остајемо заустављени том кобном нелогичношћу. Ја поново у себи видим Вељка наслоњеног главом на врата аутомобила.

Девети бљесак: Вељко се враћа да среди имовинске односе и заврши своју причу са Босном. Миран је, осењен својим губитком и помирен са својим неразумевањем.

Десети бљесак: дечак стоји на шумској стази. Година је 1941. Дечак је у шуми са сестрама и малим братом. Мајка, бака, дјед, стриц, стрина – сви су одведени, из живота преведени у имена на дугој јасеновачкој листи Вељкових и мојих Вукмира. Из те шуме, из тог збега, Вељко ће завршити школе, подизати децу и децу њихове деце, и градити земљу коју ће други растурати. Као и сви градитељи, Вељко неће разумети пориве рушитеља: они ће остати заувек на другом полу до ког клатно Вељкове људскости једноставно не добацује. Племенито је и велико Вељково неразумевање тог зла и неразума, највеће, ваљда, што човек у свом веку може да постигне.

И тако га видим сад: мали дечак на стази. На другом крају стазе његова кћи и његова мати, сличних година, у логици љубави, у загонетки смисла.
Збогом, дивни човјече Вељко. ❤