Иван Ђаја о свом оцу

Моје прве гимназијске године вазане су за успомене туге и страха. Становали смо тада на Врачару, у забаченој улици између две пусте пољане, у малој засебној кући. Отац је скоро увек био на путу. Сви смо га били жељни, и ретки дани кад је био код куће били су за нас празници. Нарочито су тужне биле јесење и зимске вечери. Једини фењер у мртвој улици подсећао је на кандило над гробом. Седели смо, деца, са мајком, окупљени око петролејске лампе. Чуо се само удаљени лавеж паса, лупа врата у суседству, кораци неког ретког пролазника.

Једне вечери лупеж је прескочио наш плот из суседног дворишта и истрчао на нашу капију на улицу, на очи наше мајке која је у дворишту скупљала рубље док смо ми већ легли. Од тада је ушао у нас страх; и иначе тужне вечери биле су сада пуне стрепње. Нисмо смели изаћи у двориште чим би се смркло, плашили смо се мрака, и чинило ми се да никад више неће сванути. Завидели смо онима који у кући имају оца или одраслу браћу јер они немају од чега да страхују. Како је и код нас било све друкчије кад је отац био код куће! Вечери су тада биле веселе, играли смо се с њим, причао нам је и певао, нисмо се ничега више бојали. Али ти срећни дани били су врло ретки. Чак ни о Божићу отац није увек био с нама.

Кад смо једне лепе вечери с оцем седели у башти, рекао нам је показујући нам Вечерњачу која је блистала на небу:

Сутра увече гледајте ту звезду; а ја ћу је с брода гледати у исто време и мислити на вас.

И гледали смо очеву звезду, и све све више смо за њим чезнули и завидели му; он је сада на броду, путује; како ли се добро и спокојно спава у оним малим белим кабинама! Јо у Авру, с мојим првим успоменама, удружена је чежња за оцем док је био на мору. И увек сам чезнуо за њим. Умро је под старост, и остао сам га жељан јер ни доцније нисмо били заједно.