Како сам разумео камповање – Арсен Богосављевић

У неком тренутку мама и тата су почели да причају старијој сестри и мени да ускоро идемо на камповање. Пошто су звучали узбуђено, а били су насмејани док помињу камповање одмах сам почео да плачем и причам да „оћу на камповање“ иако нисам био сигуран шта то тачно значи. Пустили су нам цртани чију уводну песмицу волимо – Мук, о авантурама Мука и Чавапе који бициклама обилазе читав свет и рекли нам да ћемо баш као и њиих двојица и ми спавати у шаторима и нашим сопственим врећама. Убрзо сам плакао и да ми донесу шатор и да хоћу само своју врећу. Све у свему тај део сам схватио -кампујемо као Мук и Чавапа и идемо у авантуру!

Чим смо дошли на Копаоник,  видео сам гомилу огромних шатора и шуму која их окружује а било је и много деце. Тата је узео да отвара шатор и схватио сам да је велики као змај. Или можда џин. Ту су одмах дошли неки људи и све нам помогли око тога јер нисам само ја први пут видео камповање него и Софија и наши родитељи.

Ми смо се одмах спријатељили са најближим комшијом Алексом и Ирис и јурили смо се док су родитељи спремали све што је потребно. Мрак је убрзо пао и хтео сам да идем кући али видео сам да је неко упалио ватру па сам се залетео да је пипнем. Срећом нисам је баш пипнуо али јесам ударио чело у близини ватре, а онда сам са осталом децом седео око ватре као да смо неко племе. Био сам поносан што имам столичицу у облику лава која се склапа и трудио сам се да је носим са собом јер су то радила и велика деца. Ту на ватри одрасли и нека већа деца правили су кобасице које сам ја звао ћевапи и сви су стали у ред и држали своје посуће и чекали. Одмах сам заплакао да хоћу своју посуду и хоћу поносно да стојим као и они. Опремили су ме и спремно сам дочекао свој део и сви смо сели и ручкали заједно мада никог нисам видео од мрака.

Први пут сам био напољу док је толки мрак и нисам се плашио, сви су били ту, али су се убрзо повукли у своје шаторе. Унутра смо били пресрећни згурали смо се у соби за спавање свако у своју врећу па сам сто пута излазио и улазио у мамину врећу да бих се на крају скрасио у својој. Такође имали смо лампице за чело као рудари и инсистирао сам да имам и ја као и Софија своју, па смо се играли и њима унутра. Те ноћи смо спавали мало необично јер нам је душек пукао но мени је било лепо.

Али сутра је било сјајно! Пробудио сам се напољу! Чим сам отворио очи изашао сам на травицу и хтео да јурим. Није било телевизора, ни стана, ни нервозе мамине и татине око посла. Они су исто као и ја и Софија одмах изашли на травицу, обукли се као да је зима и сели око ватре. Нису журили ама баш нигде а ми смо се јурили около. Тог дана десило се више занимљивих ствари прво сва деца су правила –приганице, мекике, панцероте нешто тако али најважније ПРАВИО САМ И ЈА! Да!

Иако имам две године тачно, један велики Вукашин велики као одрасли само мало занимљивији и паметнији од њих, учио ме је како да умесим и развучем тесто. И ја – познати Арсен по свим несташлуцима у својој околини, слушао сам мирно и опонашао га током читавог процеса. Ту је био још један дечији главни кувар мислим да се звао Лука који нас је називао шегртима а ми смо били поносни. Наравно после смо их појели у сласт! И онда су нас одвели у авантуру пешачили смо кроз шуму и решавали неке загонетке. Ја сам хтео да их решим али ништа нисам знао а и нисаам хтео да ходам па ме је мама носила. А онда смо спазили краву која је изашла испред нас па смо је полако пустили да прође. Права крава је много већа од мене, иначе. Около су расле неке мале малине које су сви звали купине и ја сам захтевао да их све поједем али сам очито морао да их сам берем са мамом или да делим са другима. За то време одрасли су имали неке радионице у кампу о томе како да буду бољи родитељи. С тим што је мени радионица звучало као играоница па сам мало кукао да идем и тамо. Успавао сам се на мами а кад ме је коначно донела у шатор одмах сам био спреман за акцију!

Била је ту и једна Срна на коју сам на крају покушао безуспешо да скочим јер нисам знао како да привучем пажњу. А била је и једна Мирна са братом и они су све радили као одрасли, а видео сам да то раде и остали. Помагали су и прали судове. А родитељи нису гледали тв, (мама је гледала некад у телефон) и нису ишли нигде, седели су са нама и играли се. ИГрали смо фудбал и гађали смо стрелама у мету. Ја сам волео и да бацам каменчиће у реку.  Свиђало ми се и кад је тата једног дечака Вида,  понудио чај одраслима а ја сам се јавио, па је скувао чај и мени и ја сам сео у столичицу, уживао и пио чај.

Било је ту и укусног качамка и тестенина са сланицином, и бројних другара које нисам упамтио, а било је и мојих вршњака тзв. беба али ја се вређам кад ми тако кажу. Све тате су стално радиле нешто око ватре. Неки су доносили дрво за ватру, неки везивали котлић а други сецкали гомилу поврћа и меса за ручак, и свашта су знали да направе. Али највише ми се допало то што сам видео шта све њихова деца знају! И они су били вредни као велики и знали су све – како да упале ватру, где да хладе лубенице, ко су грчки Богови, како се свира гитара, како се решавају загонетке, а знали су и шах и да гађају у мету! Такође, био сам срећан исто и што сам добио нову мајцу Први пут с оцем а ја је зовем Месец јер ми на то личи, као и кад је једна мама организовала дечију сликарску радионицу где сам сликао свим прстима које имам и нисам хтео да престанем- прави Џексон Полок!

Једино сам се мало уплашио кад је у шатору током ноћи падала киша али сам се смирио, јер су ми рекли да сви ови другари исто тако спавају и не брину.

Све у свему напокон сам схватио шта је ово камповање –  опуштено време са породицом, где нико конааачно не иде на посао (ни деца у вртић) а опет сви нешто раде, али у природи!

Арсен Богосављевић (помогла мама Гала)