Отац мој, који је служитељ на небесима – Виргил Георгиу

Мој отац је био свештеник села, дугачког колико и Париз, а настањеног једва са две стотине душа.

Часни отац, као што сам касније приметио пресветли отац мој отац, био је изузетно танан човек. Био је висок и прав као млада јела. Личио је пре на младића који је на пречац израстао, него на одраслу особу, а најмање на оца.

Мени лично, одавао је утисак бестелесности и крхкости, тако да сам, још од малена, увек веровао да ће мало јачи налет ветра однети мог оца са земље и понети га ка небу; набори његове мантије ће се претворити у велика крила попут оних многобројних код серафима. Увек сам се плашио да ћу га тако изгубити и остати сироче.

Током времена разјаснио сам себи зашто је он у мојим очима пре икона – то јест небеско створење – него становник земље.

Објашњење за то је сасвим просто. Свима је добро познато да изузетне слуге, прави служитеи, они који служе у краљевским домовима и који све време живе у близини велике господе, на крају почну да их опонашају.

Управо то се догодило и мом оцу, верном Богослужитеу. Његов ангелски поглед, његов божански и благи глас, његово бестелесно држање попут лета ангелског, све ове ствари које су од њега чиниле пре божанско но овоземаско створење, јесу својства Бога. Његовог Господара. јер, мој отац је проводио читав дан са својим Господаром. Мој отац се будио у Божјем присуству. Са Богом је и на починак ишао; и јео је у Божијем присуству. На земљи му друге бриге није било сем да служи своме Господару. Није имао ствари, мисли, ни послова који би само њему припадали. У мислима и намерама имао је једино Бога и радио је само по Божјој заповести. То је и нормално.

Када сам познао свог оца, био је изузетно млад. Упркос својој љубави и својој оданости Господару коме је служио, није могао да се као стари служитељ поистовети са њим. Па ипак, мој отац се предао Богу као да му је служио дуги низ година. То се објашњава ћињеницом да је мој отац рођен у служби Божијој. Отац мог оца такође је био Божји служитељ. И његов деда је исто тако био служитељ Божји. И сви преци мушког пола, сви су они увек били свештеници и слуге Божије. Код нас се служење Богу и свештенички позив преносио са оца на сина, као код Јевреја у племену Левита. Сви су били сеоски свештеници.

Мој отац се понашао, сасвим природно, онако како доликује понашању на небу. Имао је опхођење и покрете који се могу видети горе, а не на земљи. Јер место где је мој отац служио Богу, било је Небо. То је Божја кућа.

Мој крхки, бестелесни и врло млади отац, проводећи све време на небу са својим Господаром, Богом нашим – а у друштву осталих служитеа, арханђела, анђела, пророка и свих светих – попримио је све њихове свете и небесе навике.

                         одломак из књиге Од 25. часа до вечности – Виргил Георгиу