Први Пут Са Оцем на вежби народне одбране – Кристина Цвејанов

Ја сам последња генерација која је носила беџеве са ликом председника Јосипа Броза- Тита. Одмах ћу признати да сам их имала чак два – на првом друг Тито фотографисан до опасача позира службено и државнички забринут у плавој униформи. На другом, мени омиљенијем, Маршал се смешка док му таман тен, зарађен на крми Галеба, истиче као снег бела униформа. Овај први беџ био ми је за сваки дан, док тај бели свечани ми је мама углавном стављала на црвени мантилић за свадбе и породичне вечере у Дому ЈНА ( пр. аутора: југословенска народна армија).
Дом ЈНА је био најлепша зграда у граду на Колубари, а његова башта је једној четворогодишњакињи изгледала бескрајна као амазонска шума. Увек смо некако достојанствено и важно набадали ћевапчиће с луком сервиране на лименим тањирима, трудећи се да лактове држимо даље од стола прекивеног карираним столњаком, пијуцкајући Кокту или точено ваљевско пиво. Мислим да сам била заљубљена у сваког голобрадог војника који би се ту и тамо промувао између липа и столова, а који је чинио да се осећам на том месту тако сигурно, заштићене и поносно.
Кад мало боље размислим, мислим да сам се заправо већи део детињства осећала поносно,…. Због тога што сам рођена у граду хероја на који са брда мотри лимени човек са подигнутим песницама. Због тога што живим у најлепшој земљи на свету, што нас воле сви ти црнци у светлуцавим одорама и беспрекорним униформама и што ми волимо цео свет. А посебно сам била поносна због тога што ми тата ради у згради преко пута Дома ЈНА, а која се страшно озбиљно и страшно важно звала Секретаријат за народну одбрану.
Имати тату у Народној одбрани беше заиста ексклузивитет у Ваљеву где су тате углавном радиле у Крушику. Наравно, годинама касније сам схватила да су тате у Крушику у то доба имали далеко веће плате, него мој у Народној одбрани, али то и даље није мењало чињеницу да је мој тата био бранилац народа, а њихови само правили оружје. Е сад, од кога ју је тада бранио тешко је рећи. Колико сам схватила замишљени непријатељи су били бројни, а улога Народне одбране јесте била да организује народ за борбу са истим, без обзира да ли реч о непријатељској војсци, поплавама, епидемијама, нукеларним катастрофама.
Опште је познато да је народ кад је изложен опасности склон паници и хистеричним облицима понашања. Зато је улога Народне одбране и била да обезбеди да свако у таквим тренуцима ради шта треба, а не шта он хоће. Сећам се да ме једном тата повео на вежбу народне одбране у село Бранковина, био је мрак, што није било уопште чудно. Наша Народна одбрана знала је да је непријатељ увек спреман и да може да удари кад се најмање надамо, у периоду поподневног одмора, викендом и државним празником, па самим тим се и народ морао увежбати на поступање у било које доба дана и ноћи. Оно што сам научила из посете Бранковини јесте да је у школи зборно место, да је командујући председник Месне заједнице и да њега сви треба да слушају, а да он треба да слуша мог тату, који ће да слуша, како сам ја то замишљала Маршала Тита лично. И наравно, да се на састанцима сеоског штаба народне одбране, који чине искључиво мушкарци, обавезно сервира слатко од трешања, погача, сир и пршута, као и ракија коју мој тата није пио, али сви остали јесу. Укапирала сам тада да је то зато што је он био главнокомадујући, а такав мора да има трезну и трезвну главу да би другима командовао.