Синдром Петра Пана – Зоран Миливојевић

Као што је познато, Петар Пан је дечак који никада није одрастао. Живео је у земљи Недођији где је то било могуће, а где је водио дружину „изгубљених дечака”. Због тих његових особина настао је „синдром Петра Пана” којим се описују мушкарци који никада нису заиста одрасли, који су остали вечити дечаци. Иако је овај синдром уведен у литературу 1983. године, чини се да је данас све више оних мушкараца чије понашање заслужује да се сврстају у овај синдром.

Зашто је све више мушкараца који не желе да одрасту? Из истог разлога из којег ни жене не желе да одрасту, а то је због тога што имају негативну представу о одраслости. Када уђу у оне године у којима би требало и да емотивно одрасту и да, на пример, уђу у озбиљне везе и прихвате одговорност за стварање породице, они устукну, повуку се и наставе да се понашају на „млађем” емотивном и социјалном нивоу.

Представа о одраслости

Деца и млади стичу представу о одраслости посматрајући родитеље и старију генерацију. Гледано очима детета одраслост нимало није привлачна. Родитељи много раде, стално су у обавезама, дужностима, мало или нимало се забављају, поготово ако се много одричу или жртвују како би деци било што удобније и како би била што срећнија. Ако се родитељи труде да дете има што срећније детињство, бајковито и магично, онда је та разлика између детињства и одраслости веома велика и младој особи застрашујућа. Зато она жели да што дуже продужи своје „детињство” и да што касније, по могућности никад, постане одрасла особа.

Када млада особа не жели да јој родитељ истог пола буде узор, она узоре тражи на другом месту. Највећи избор нових узора нуде разноразни медији: филмови, телевизија, литература. Управо су медији пуни разноразних „нових мушких стереотипова” који упркос свом узрасту нуде младалачки стил живота какав обилује забавом, хедонизмом, индивидуализмом и неконвенционалним начином живота. Као идеали нуде се богатство, слава и моћ. Узори су најчешће индивидуалци без породице и деце, без особа за које су емотивно везани, с којима су у односу љубави. Чак и када су ови узори представљени као хероји који улазе у ризичне ситуације да би спасли друге, ти други су често нека апстрактна заједница, а никако, на пример, породица.

Када је у генерацији све више и више стварних људи који живе по принципу Петра Пана, тада такво понашање постаје генерацијска норма, дакле нормално понашање „јер и други тако живе” и „шта им фали”. Тада узори више нису само ликови с екрана, већ конкретни људи који су „оживели” животне сценарије које су видели у медијима.

Свака особа носи у себи онај део личности који зовемо „унутрашње дете”, то јест онакву себе каква је била у детињству. Из овог унутрашњег „слободног детета” извиру жеље, игра, духовитост, забава и креативност – једном речју: животна енергија. Кажемо да особа није стара све док у себи гаји ово дете. Али све је ствар пропорције и баланса. Када ово дете постаје доминантан део личности, тада то није одрасла особа која зна да се забавља, већ је детињаста, инфантилна „одрасла” особа. То је одрасла особа с менталитетом детета: неодговорна до себе и других; у позицији зависности од родитеља или „родитеља”; преокупирана забавом и ужицима; егоцентрична и без развијене емпатије за друге; без радних и других навика.

Негативан лик

Иако је лик Петра Пана већини познат из Дизнијевог цртаног филма, у питању је само измењена верзија оригиналног лика којег је на почетку 20. века створио шкотски писац Џ. М. Бари. Интересантно је да је у првим верзијама Петар Пан био приказан као негативан лик, а да је у Дизнијевој верзији из 1953. он представљен као позитиван лик. Та промена вероватно је одразила „дух времена” и нови однос према детињству и одраслости. Дизнијева верзија је понудила лик с којим су деца могла боље да се поистовете и да пожеле да никада не одрасту и никада не напусте своје удобно детињство. Синдром Петра Пана је 1983. године дефинисао Ден Кајли у истоименој књизи, с поднасловом: О мушкарцима који никада не одрасту. Чини се да је ова књига данас актуелнија него пре четрдесетак година када је написана.

Због свега описаног важно је препознати мушкарце који имају овај синдром, и то не само оне очигледне, већ и оне скривено инфантилне који се крију иза маске одраслости.

Извор: politika.rs