Најдирљивија прича у свету трчања – Јована Глумац

Рик је рођен 1962. године. Због недостатка кисеоника на самом рођењу Рику је дијагностикована целебрална парализа. Његовим родитељима, Дику и Џуди, лекари су препоручили да свог сина ставе у институцију у којој би, скоро па – само постојао, као биљка, јер нису постојале шансе да се опорави нити да икада живи ”нормалан” живот.

Дик и Џуди бирају једини могући пут

Овде почиње пут Дика и Џуди који су намерили да малог Рика ипак уведу у друштвену заједницу, у образовање, спорт, и једнога дана, у свет рада. Свим снагама борили су се да га интегришу у школски систем и покажу да је њихов син много више од очигледног физичког ограничења.

Иако Рик није могао да говори нити да хода, родитељи су приметили да их он посматра и прати погледом што им је било довољно да схвате да је он испод немоћи тела једно изузетно бистро дете. Дик и Џуди нису дозволили да се Рик разликује од остале деце, водили су га на санкање, пливање, учили га словима.

Касније, након конкретних доказа о Риковом интелекту и његовој способности да учи, требало је пронаћи начин да он комуницира са светом.

Рик сада може да комуницира са светом

За то је било потребно 5000 долара и група инжењера са Тафтс универзитета који су Рику направили интерактивни компјутер (вероватно исти онај који користи и чувени Стивен Хокинг). Рик притиска главом о тастер који се налази на његовим колицима и на тај начин означава слова на дисплеју компјутера.

Када је први пут компјутер доспео у кућу Хојтових, Рик ју је употребио на изненађујућ начин. Прве речи нису му биле: ”Ћао мама” или ”Ћао тата”. Прве речи биле су му: ”Го, Бруинс!”. Бостонски Бруинс су те сезоне били у финалу Стенли Купа. Тог тренутка било је јасно да је мали Рик волео спорт и пратио га као и сви други.

1975. Рик је коначно примљен у државну школу, са својих 13 година. Након средње школе Рик је отишао на Бостонски универзитет и дипломирао са дипломом Специјалног образовања ’93. године. Његов храбри отац отишао је у пензију ’95. године као пуковник Националне гарде, након што је служио својој земљи протеклих 37 година.

Како је настао Тим Хојт

У пролеће ’77. године Рик је рекао свом оцу да би желео да учествује на хуманитарној трци од 8км која је посвећена једном играчу Лакроса који је остао парализован након несреће. Дик, који је био далеко од тркача дугопругаша, пристао је да подржи свог сина и трчи трку гурајући га у колицима.

Када су успешно завршили трку, Рик је саопштио ону одлучујућу реченицу свом оцу: ”Тата, када трчимо, осећам као да нисам хендикепиран”.

За оца какав је Дик, ово је било довољно да настане једна од најдирљивијих прича која нас изнова подсећа на највише вредности које постоје у нама. Примити је без суза скоро је немогуће.

Дик и Рик за једно су завршили преко 1000 трка, укључујући маратоне, дуатлоне и триатлоне (6 Ironman-а). ’92. возили су бицикл и трчали преко целе Америке и прешли око 6000 км за 45 дана!

У триатлону, Дик уз помоћ банџи канапа причвршћеног око струка вуче Рика у чамцу на надувавање, а у бици делу, користе посебан бицикл са додатком седишта за Рика.

Једном приликом питали су Рика, када би могао да само једну ствар поклони свом оцу, шта би то било, на шта је он одговорио: ”Највише бих волео да макар једном свог оца сместим у ову столицу и ја њега гурам”.

Бостонски маратон 2009. године званично је био хиљадита трка за Теам Хоyт. Ова трка је омиљена Рикова трка, а његов отац се нада да ће моћи да трчи са својим сином и када буде имао 70 година (што је било 2011.године). Изгледа да теам Хоyт још увек нема намеру да се повуче!

Хојт фондација настала је 1989. године као непрофитна организација која за мисију има – рад на изградњи карактера, самопоуздања и самопоштовања младих са хендикепом као и рад на њиховом уклучивању у све области свакодневног живота а нарочито у спорту.

Извор: trcanje.rs