Мој отац је имао завидну каријеру високог поштанског службеника у малом босанском мјесту Рогатици, у источној Босни, у коме смо живјели до рата ’92. године…
Углавном је животну свакодневицу проводио на релацији посао – састанци – службена путовања. Људи су га вољели јер је био широке руке те би дијелио безусловно и кад би преливало и кад би ниво обиља опадао. Био је познат и признат као добар и вриједан човјек који никада није штедио себе да помогне другима, иако би се, руку на срце, после дугогодишњег заједничког живота, мишљење моје мајке поприлично разликовало од мишљења тих људи који са њим нису „дијелили 4 зида“ и нису „појели заједно врећу соли“. Али, ако је као млад отац и имао неких пропуста, у зрелим годинама је са унуцима све надокнадио стоструко. Толико им је био посвећен, да је то било на граници немогућег. Чувао је унуке од првог дана, хранио их, купао и пресвлачио још као бебе. Како су стасавали, а, Богу драгом хвала, надарености и талената је било на претек, деда их је по цио дан одводио и доводио што у редовне, што у музичке школе, што на глуму, хорове, гимнастику… Како му се унук Раслав од 5. године почео професионално бавити глумом, знао је сате и сате проводити на разним снимањима у студију, на филмским сетовима, у позоришту на Теразијама итд. А нама родитељима, реално, уз посао и са четворо дјеце, и са свим тим њиховим школским и ваншколским активностима, без деде нам се не би знала „ни средина ни два краја“. Дакле, ништа…
А по рогатичкој чаршији, а после и у варошици у околини Београда гдје смо се настанили по доласку из Босне, није се много знало о томе да је мој отац имао и предиван глас, да је пјевао као славуј. Често сам размишљала о томе како бих више вољела да се окренуо пјевачкој каријери, него што је цио живот радио у пошти. Говорио би ми да је у оно вријеме, малтене, било срамота бити пјевач по кафанама или свадбама, па чак и на тв-у или радио станицама. Он се школовао јер је то, свакако, био много паметнији избор…
Али заиста је пјевао као славуј. Милион пута су многи знали да заплачу када су севдалинке текле са његових усана и као она нежна, али тешка свила, миловале душу свих који би се затекли у близини… Од када је после рата дошао у Београд, никада више није радио неки званични посао (сем у својој башти и „воћњаку“ свом). Само би пјевао по цио дан… Памтим да му је глас био обојен сјетном носталгијом за завичајем и тихим немиром никад непомиреног бића са усудом живота у „туђини“… Некако су ти умилни звуци били пуни човјекове вјековне чежње за љубављу и разумјевањем. Али оним потпуним разумјевањем, које је умјетничким душама, понекад, заиста тешко дати без задршке. Ту ванвременску емоцију могла је изазвати само очева суптилна интерпретација неке старе севдалинке на коју као да су се накалемиле неизрециве туге и боли хиљаде оних који су је до тада пјевали и патили уз њу…
И моја је душа, док га је слушала, саосјећала са његовим болом. Будући да је рат оставио посљедице на његов душевни мир, бринули смо о њему стално. Слушајући лелујање тих тихих и тужних нота често ме је умјела уплашити тако страшна и дубоко потресна изведба неке само њему знане, старе народне пјесме. Говорили су „Ко пјева зло не мисли“, али џаба, ја сам немали број пута умјела да се озбиљно уплашим могућих посљедица које су ти тјескобни звуци милећи из његових златних уста могле да остану на његовој уморној души…
Ипак, упркос свим мукама које су као неуспјеле тетоваже на кожи годинама нагрђивале њежно и добро срце, увијек је имао и снаге и смисла за хумор, а најчешће се шалио на свој рачун. Нема ко се није „упецао“ на антологијску шалу о том његовом дивном гласу. Када би га слушали, чудећи се љепоти његова гласа, обично би га питали: „Јеси ли се бавио кадгод професионално пјевањем?“ Рекао би им да је пјевао на станици. Били би одушевљени и почели би да погађају на којој би то радио станици могао да пјева, набрајајући једну по једну. Када би му на крају тражили да им открије „тајну“, отац би мирно одговарао: „На аутобуској.“
(наводно, када је ишао у војску)
Увијек ми је било жао што се отац није посветио пјевању јер би сигурно био неки други Химзо, Сафет или Тома… Његово треће унуче, моја Симеона, наследила је дедин прелепи глас…
Слободан Станојчић (15.4.1947 – 2.12.2018). Вјечнаја памјат и Царство му Небеско ❤