Глас очеве душе – Зорица Секуловић

Мој отац је имао завидну каријеру високог поштанског службеника у малом босанском мјесту Рогатици, у источној Босни, у коме смо живјели до рата ’92. године…

Углавном је животну свакодневицу проводио на релацији посао – састанци – службена путовања. Људи су га вољели јер је био широке руке те би дијелио безусловно и кад би преливало и кад би ниво обиља опадао. Био је познат и признат као добар и вриједан човјек који никада није штедио себе да помогне другима, иако би се, руку на срце, после дугогодишњег заједничког живота, мишљење моје мајке поприлично разликовало од мишљења тих људи који са њим нису „дијелили 4 зида“ и нису „појели заједно врећу соли“. Али, ако је као млад отац и имао неких пропуста, у зрелим годинама је са унуцима све надокнадио стоструко. Толико им је био посвећен, да је то било на граници немогућег. Чувао је унуке од првог дана, хранио их, купао и пресвлачио још као бебе. Како су стасавали, а, Богу драгом хвала, надарености и талената је било на претек, деда их је по цио дан одводио и доводио што у редовне, што у музичке школе, што на глуму, хорове, гимнастику… Како му се унук Раслав од 5. године почео професионално бавити глумом, знао је сате и сате проводити на разним снимањима у студију, на филмским сетовима, у позоришту на Теразијама итд. А нама родитељима, реално, уз посао и са четворо дјеце, и са свим тим њиховим школским и ваншколским активностима, без деде нам се не би знала „ни средина ни два краја“. Дакле, ништа…