О чему трчим када размишљам

Разлика између трчања на кратке стазе и других спортова са једне стране и ултра трчања са друге је разлика између ријалитија и реалности, између Тарантина и Тарковског – личи по форми, а тотално је различито по суштини. Ултра трчање не може бити мотивисано жељом да се буде бољи од другога и ако тркач не одрасте ван досега те жеље брзо губи мотивацију за трчање, исто као што и човек који живи живот поредећи са другима неизбежно пре или касније губи мотивацију за живот и пада у депресију. Код трчања на кратке стазе, тркач сваког другог посматра као опасност, а код трчања на дуге стазе као свога и, што тренер каже, не гледа око себе да види да ли га неко претиче него да ли треба коме да помогне. Трчање на дуге стазе усклађује човека са самим собом, и тек такав човек може бити усклађен са другим људима. И зато је свака ултра-трка мали празник за учеснике.

Током трчања на дуге стазе имате времена да будете са собом, које иначе немате у овом мулти-таскинг естрадном ријалити контејнеру. Са собом можете причати, можете се свађати, можете се рвати, а можете се и договорити понешто… ако сте филмофил можете научити да објективно гледате разне епизоде из свог живота… ако вам током трчања затреба помоћ схватићете да сте истовремено себи највећи саботер и помагач… током трчања схватите и да немате појма да трчите, али то је друга тема… ако желите можете и ћутати са собом, што рече један писац „лако је наћи саговорника, тешко је наћи некога са ким ће моћи да се ћути“.